Imam 20 godina,studiram medicinu i mnogo sam tuzna.
Ne druzim se ni sa kim jer sam se sa svima posvadjala i izbegavaju me od tad.Previse sam iskrena i ne volim licemere,pa sam se trudila da ih popravim,sto je dovelo do toga da se vise ne ppznajemo.Svaka Nova godina,1. maj,rodjendan provodim sa roditeljima i bakom.
Fakultet mi dobro ide,obnovila sam prvu godinu,naporno ucila i polozila sve u januarskom.Zelim da budem doktor i to je jedino sto me ispunjava,”drzi”.Vise sam htela veterinu,ali nema u mom jadnom gradu pa sam morala medicinu.
Moji su me oduvek drzali ppd staklenim zvonom,jedinica sam,majka me zove 300 puta dnevno ako izadjem da se prosetam,nikakvo ppverenje.Drze me u zatvoru.To njihovo ponasanje je dovelo do toga da budem sa profesorom,kratko nesto,posle njega s jednim sto sam se svidjala njegovog drugu a ne njemu,treci na vece i nikad vise.Ukratko,muskarci beze od mene.Iskreno,nikad se nisam ni zaljubila u nekog,ne zelim da se udam,imam decka…Brak i deca nikako,nije to za mene.
Imam velike snove,mogla bih da budem glumica,mod
nel,dobro izgledam ipak.Tuzno je da u 20 sedim po ceo dan u kuci sa bakom,iako je najvise volim.Ne mogu da zamislim sta ce biti kad nje ne bude.Ionako se sa mojima ne slazem uopste,umesto da budu uz mene,da me pitaju kako sam,njima je samo bitno da li imam para i da li ucim.
Razmisljala sam o tome da se ubijem,ali ne bih zbog bake…Ne znam sta da radim sa sobom,nikom nisam bitna i niko me ne vpli
Poštovana,
Usamljenost zaista jeste veliki problem savremenih ljudi i potreba za bliskošću jeste jedna od naših najdubljih potreba. Naravno ovo je jedna velika tema o kojoj se može mnogo govoriti. Mislim da je potraga za bliskošću i nastojanje da se intimnost postigne i održi velika lična tema svakog od nas.
Kako Vi u svom postu nemate direktnih pitanja ja ću sebi uzeti slobodu da iznesem nekoliko kratkih komentara. Prvo, veoma je značajno kada imamo neku sferu u kojoj smo uspešni, snove i planove koji nas drže i pokreću, kao što Vi imate medicinu.
Drugo, osobe koje su nam važne, kao štu su roditelji obično imaju za nas mnogo ljubavi u sebi ali ne znaju kako da je sa nama podele. Njihova ljubav često se krije iza njihovog straha i strepnje. Čak i kada je teško promeniti i popraviti te odnose, svest o tome da u njihovim srcima postoji mesto ljubavi za nas može biti uceljujuća.
Treće, koliko god vaša teškoća da se povežete sa drugima na hranljiv način bila velika, vaša potreba za bliskošću će vas terati da sebi i drugima dajete nove i nove šanse a život će donositi nove prilike. Razmislite o tome da li ste nešto naučili iz ranijih iskustava. Možda to da ljudi ne vole da pokušavamo da ih popravimo i da je to prilično siguran način da pokvarimo svoje odnose? Možda to da mi nismo uvek pozvani da o drugima govorimo ono što o njima mislimo, jer to je naša stvar? Možda to da drugi više vole da pokušamo da ih razumemo i da je jednom odnosu potrebno mnogo podrške pre nego što dovoljno ojača da može da “izdrži” beskompromisnu iskrenost? Možda to da je svaki odnos teško traženje balansa između prihvatanja druge osobe onakve kakva jeste i nastojanja da zaštitimo svoje granice i istaknemo svoje potrebe?
No u životu izgleda mnogo puta moramo da se sapletemo o iste greške. Skrivene, nesvesne dinamike koje su često u njihovoj osnovi možete istraživati korz psihoterapiju. Dobra vest je da uvek ima prostora da učimo i isprobavamo nove načine. Život nam obično daje nove i nove prilike. Stoga nije loše da potražimo načina da i mi dajemo prilike njemu.
S poštovanjem,
Nikola