Poštovana/i,

Kod borbe sa zavisnošću normalno je da se povremeno, nedeljama, mesecima, pa čak i godinama javljaju želje, misli, snovi. To je jedan od razloga zbog koga se preporučuje da osobe koje se bore sa zavisnošću izbegavaju sve situacije i ljude koji su na neki način bili povezani sa zavisnošću, kao i da imaju snažne sisteme podrške u vidu svakodnevnih kontrola, radionica, obaveza u okviru radne terapije.

Ono što je dobra vest, je da opsesivne misli i želje da se ponovo konzumira ono čega pokušavamo da se odviknemo, jednostavno prođu ako im se u tom trenutku odupremo. One su kao talas, dolaze i prolaze i vrlo je važno da osoba razvije lične strategije, šta radi u trenucima kada taj talas naiđe.

S poštovanjem,
Nikola

Zbog bolesti moram da izbacim secer iz ishrane… Ja slatkise mnogo volim, i pre sam ih konzumirao u ogromnim kolicinama. Mnogo mi tesko pada sve to, pogotovo sad kad su praznici… Ne jedem secer vec nekoliko meseci, ne znam ni sam kako izdrzavam. Zavidim ljudima koji mogu da jedu sta god pozele… Voce jednostavno ne moze da zameni slatkise,torte, cokolade… Zivot bez secera kao da nema smisla. Stalno dolazim u iskusenje da pojedem cokoladu. Molim Vas sta da radim? Kako da se pomirim sa cinjenicom da mozda do kraja zivota necu smeti da jedem secer?

Poštovana,

Vidite ja sam recimo prema šećeru potpuno ravnodušan i ne bi mi predstavljao neki naročit problem ako ne bih mogao jesti slatko, do kraja života, jer ga takoreći i ne jedem. S druge strane postoji nešto drugo što nemam i izgleda nikada neću imati i ponekad mi se čini da ne mogu da živim bez toga. Mislim da u životu uvek ima to nešto što nemamo ili ne možemo a bez čega nam se čini da ne možemo živeti.

Najzad ja ne verujem da je zaista problem u tome što baš nemamo a što bi nam baš bilo neophodno u životu. Verujem da su to samo naše projekcije u koje se doliva težgobnost življenja sama po sebi. Život ima svoju gorku žicu pa bi nam, čini nam se, baš malo ove ili one vrste šećera tako dobro došlo. Možda je ta gorčina života baš ključ našeg rasta. Možda je izazov da je na ove ili one načine prihvatamo i možda će nam baš zbog toga neki trenuci ispunjenja biti toliko slatki.

Manite šećer i razmislite šta je sa gorčinom i slašću u vašem životu.

S poštovanjem,
Nikola

opet ja, poslednjih dana, boreci se sa ovisnoscu osjecam neku bezvoljnost, depresiju, manjak koncentracije da li je to normalno u ovom procesu il je problem u necemu drugom?

Poštovana/i,

Borba sa zavisnošću zaista je herojski čin. I kao i svako veliko delo, ona od nas traži mnogo. Traži ono što je najteže, traži da se suočimo sa sobom veoma duboko, sa svojim mračnim ponorima, sa onim ponorima koji su nas i naveli na zavisnost.

Depresivna osećanja mogu biti i uzrok zavisnosti, i posledica borbe sa zavisnošću ili faza u borbi sa zavisnošću. Zavisnost je često odgovor na depresiju, pokušaj da se od nje pobegne, pokušaj da pobegnemo od sebe, od svog onog prokletstva koje ide sa postojanjem u ljudskom obličju.

Kada u borbi sa zavisnošću više sebi ne dozvoljavamo beg u zavisnost, jer smo svesni da ta vrsta bežanja samo pogoršava stvari, normalno je da se depresija ponovo pojavi, kako bi smo se sa njim suočili i kako bi smo razumeli njen smisao (u kakvoj je ona vezi sa načinom na koji smo organizovali našu ličnost). To je možda dobar trenutak da otpočnemo sa psihoterapijom, jer ona nam može pomoći da shvatimo kako i zašto stvaramo svoju depresiju i šta sve osećamo u ovom životu i svetu i na koji način je to u vezi sa našim celokupnim životnim iskustvom.

Želim vam puno sreće,
Nikola