Poštovana,

[url=http://www.psiho.slavisa.us/anksioznost/258-anksioznost-psihoterapijski-tretman.html]Anksioznost[/url], ne samo da je sastvani deo života, već je i propratna manifestacija većine drugih mentalnih teškoća. [url=http://www.psiho.slavisa.us/panini-napad/260-psihoterapija-paninih-napada.html]Panika[/url] nije ništa drugo nego veoma naglašena anksioznost. I anksioznost i panika, međutim, samo su uopšteni opisi simptoma. Iza njih uvek je način na koji je organizovana naša ličnost, iza njih su naša traumatična iskustva, nezadovoljstva, unutrašnji sukobi, način na koji smo okrenuti sebi i svetu.

Jasno je da simptomi koje ste opisali predočavaju tešku kliničku sliku i snažan zastoj. Kako simptomi nisu uzrok već posledica unutrašnih psiholoških konflikata i kako nismo saznali ništa o tome i o vašem procesu rasta, ja nisam u mogućnosti da vam dam odgovor koji bi bio u kontekstu vašeg rasta. Ne znam da li ono što ste čitali sadrži praktična uputstva za rad na sebi ili Vi niste bili spremni da ih pratite, ali ja bih vam savetovao da se okrenete literaturi koja će vam pomoći da menjate perspektivu i da se otvorite prema pitanjima smisla vašeg životnog iskustva i vaših simptoma. Znam da je ovo prvo uopšteno mesto ali vas molim da shvatite da težina vašeg stanja uveliko prevazilazi mogućnosti jednog ovakvog blic online savetovanja. Okrenite se dakle onoj literaturi koja, sajtovima, aplikacijama koje nude ovu ili onu vrstu prakse.

I mi pripremamo niz članaka za naš sajt koji će se baviti temom [url=http://www.psiho.slavisa.us/tekoe-s-kojima-nam-se-moete-obratiti/anksioznost.html]anksioznosti i samopomoći kod prevazliaženja anksionosti.[/url] Strah je u pripremi i u narednim danima i nedeljama biće dorađivani i dopunjavani novim sadržajima.

Pred vama su tri mogućnosti koje se mogu i kombinovati. Prvo izgleda da će vam biti potrebno da prihvatite, radite na procesu prihvatanja realnosti svoga stanja i da će biti potrebno da naučite da živite svoje specifično iskustvo sa svešću da je anksioznost sastvani deo života i da Vi možda nećete moći funkcionisati onako kabo bi ste želeli.

Druga mogućnost je dalji rad na ublažavanju simptoma uz pomoć lekova. Pored anksiolitika koje pijete i antidepresiva koji vam nisu prijali postoje i druge grupe lekova koji možda mogu ublažiti vaše simptome i koji se mogu koristiti u lečenju anksioznosti, a to su lekovi iz grupe psihostabilizatora i neuroleptika.

Treća mogućnost je [url=http://www.psiho.slavisa.us/psihoterapija/152-ta-je-psihoterapija.html]psihoterapija[/url], za koju kažete da vam je prijala i to je veoma važno. Imajte u vidu da psihoterapijski ciklus može trajati i nekoliko godina. Razumem da tu postoje finansijska ograničenja, međutim činjenica je da lečenje i zdravlje takođe nisu jeftini i da nekad zahtevaju veliku investiciju. Odluka da novac ulažemo u drugom prvcu koji nam je u datom trenutku važniji je, naravno, sasvim u redu ali nosi sa sobom svoje posledice koje takođe moramo prihvatiti.

Najzad postoji mogućnost i da će vreme uraditi svoje i da će se sa protokom godina vaši simptomi “umoriti”. Na ovaj ili onaj način život je trpljenje i patnja i na nama je da ga podnosimo kako znamo i umemo. Ako ste religiozni odgovore na svoje teme i životna pitanja možete najzad potražiti i kroz veru.

S poštovanjem,
Nikola

Hvala Vam na iscrpnom odgovoru, ali iskreno i uplasili ste me…tim da sam tezi slucaj..online savetovanje ne moze pomoci, mozda cu ziveti s ovim ceo zivot…pa to je onda pakao….mozda sam samo nabacala neke infor. da bihizdvojila najvaznije a bila sto kraca, ali sami znate da anksiozni ljudi imaju dugu i tesku pricu. Osetila sam potrebu da dodam nestop sto bi Vama mozda bilo biotno…a ja smatram nekim uzrocnicima svega ovog sto mi se desava…Naime, od spoznaje sebe prati me prica da su me “rodili” da bi me dali svojim prijateljima koji nisu imali dece, medjutim mama to posle nije mogla, ali do 11-te god. obe porodice su me odgajale.Zivela saroditeljia, kod drugih isla za vikend, na god. odmore, raspuste..kada moji imaju puno obaveza,. Znam da su bili jako strogi, zvala sam ih majka i tata, morala sam biti jako fino dete, ali su me zvali placa, jer sam cesto plakala, trazeci bilo koji razlog jer nisam smela reci da sam tuzna i da bih volela da sam biloskog kod mame i tate. Potom njihov brak puca, ja ostajem kod mojih rodtitelja, komunbikacija se prekida, tu krece pubertet i ogromna strogost moje mame. Sve to me oteralo u nekom pogresnom pravcu, tj. udajem se sa nepunih 19 g., odlican djak, ne ostavrujem ambicije moje mame, udajem se za decka godinu straijeg, finan. zavisni od njegovih roditelja, druga sredina, druge navike. Sve prihvatam, radjam dvoje dece u toku gradjanskog rata, sama ih odgajam….krecu nesuglasice sa njegovim roditeljima, njegova ljubomara, pracenje…ja sam bila neko ko se sav posvetio porodici i kuci. Zelela sam svima udovoljiti a niko nije bio zadovoljan. Posle rata i njegove demobilizacije dolazi do sve cescih svadja jer nemamo novca, ne dozvoljava mi da radim, on razmazen u detinjstvu, lenj, pocinje raditi na vise mesta i napustati posao, zbog ljubomore mi zabranjuje posao, drustvo, kontakte sa ljudima…samo par porodicnih prijatelja koji su njemu odgovarali, ali sam konstantno bila pod prismotrom cak ako i do prodavnice odem. potom mimo njegove volje pocinjem raditi, jer nismo imali od cega da zivimo, radila sma teske , smenske poslove, on me pratio, dolazio u svako doba dana i noci na moje radno mesto, ali nikada ni jedan opravdan razlog nije imao za ljubomoru. Tada krece i fizicko (ne klasicno) zlostavljanje. Nikada samar, ali kada ga uhvati bes, suocavao me sa smrcu, nosao je pusku po sobi, pretio da ce nas oboje ubiti, u snu me davio, odgrizao uho, pokusavao lomiti ruke da bih ostala bez posla, vodio na reku da me baci, ali kako kaze da bude samoubistvo, a on ce me drzati za glavu dok potopljenu dok ne bude siguran da sam mrtva. Nikom o tom ne pricam, krecem piti bromazepame, povlaciti se u sebe, tada i krece anksioznost ali ja to tada nisam znala prepoznati. Tako napunismo 20 g braka, tada krecem u bracno savetovaliste, gde mi dr otkriva anksioznost i ukljucuje terapije i insistira da bezim od njeg (ima tu jos mnogo detalja o zlostavl;janu), fizicki nismo imali kontakt osim sto me u tom periodu dva puta silovao. posle nepunih godinu dana posle jednog jaceg udara, odlucujem napustiti kucu. Zadobila sma tesku povredu ruke, operisana, ali sakrila od cega. ubrzo posle rastave on podnosi zahtev za razvod i zeni se, odlazi u inostranstvo. Tada se deca okrecu njemu, novu, tamo gde nemaju kontrolu i zabrane, ja patim, brinem za njih, sve me to kida…On postaje tata koji je divan, mama kriva sto je otisla, osude okoline da sa trebala cuti i trpiti…ima jos mnogo tog, ali sam ovo navela kao neke bitnije momente koji bi Vam mozda mogli stvoriti bolju sliku o meni i bila bih Vam zahvalna ako bi ste mi odgovorili. Srdacan pozdrav!

Poštovana,

Sada kada sam pročitao vašu priču osetio sam potrebu da vam se divim na svemu tome što ste izgurali i da vam čestitam na tome što ste i dalje kako tako funkcionalni. Razmišljao sam o tome kako ste uprkos svemu ovom svetu podarili divnu decu koja sada studiraju, i shvatio sam da sa njima i njihovim životima vaše patnje i žrtve dobijaju smisao. Veoma je važno međutim da ih pustite da idu u svoje živote i da budete svesni da vam one ne mogu pomoći i da to nije njihova uloga. One vam već pomažu time što žive i što se bore za sebe. Pokušate da, gledajući za njima, nađete zadovoljsvo i smisao vaših patnji u tome što ste uspeli da ih podignete i otpremite u život. To je velika, velika stvar.

Bili ste veoma hrabri i izdržali ste mnogo toga. Verovatno ste morali da progurate mnogo straha, nezadovoljstva, osećanja bespomoćnosti… Tražite načina da, onoliko koliko vam je to prijatno, iznosite to iz sebe. Recimo pišite o tome. Napišite pripovetke o svom živtu, bez obzira na to da li ćete ih objaviti ili ne. Pišite ih da bi oslobađali svoju dušu iskuzovanjem onoga što ste morali da progutate da biste preživeli.

Budite i sada tako hrabri kao što ste bili i shvatite i sledeće. Ako neki simptomi traju 8 godina a njihovi uzroci čitav život, da li zaista verujete da njih može promeniti nekoliko pisama? Ako svoje stanje opisujete kao pakao a iznenadite se i uplašite kada ga ja nazovem teškom, šta se tu onda zapravo događa? Da li ste sigurni da imate realne poglede na sebe i svoje teškoće? Pokušajte da shvatite da je vaše stanje prirodna i normalna posledica svega onoga kroz šta ste prošli. Kada počnemo da prihvatamo svoje stanje ono postaje mnogo manje teško.

Nekoliko meseci radio sam psihoterapiju sa momkom koji ima kvadriplegiju (klijent je dao pristanak da njegov slučaj koristim u svom pisanju). Potpuno je nepokretan od svoje šesnaeste godine kada je skokom u vodu povredio kičmu. Čak ni da jede ne može sam. Ipak našao je načina da radi preko kompjutera, tako da zarađuje za život. U našim razgovorima shvatio sam da se on u svom životu oseća mnogo bolje od većine ostalih mojih klijenata. Pitao sam se kako je to moguće i otkrio da je tajna u tome što je on naučio da prihvati svoj hendikep. Kada prihvatimo realnost našeg stanja bude nam mnogo lakše. Kada prihvatimo da je život između ostalog i patnja i pakao, tada patnju svoga života nosimo značajno lakše. Tada lakše vidimo da je život, takav kakav je, smislen.

Ponekad, mi se potajno nadamo da postoji neko čarobno rešenje, neki čaroban savet koji će promeniti naš život. Tako nešto međutim ne postoji. To su načini na koje zavaravamo sebe, umesto da se pripremimo na ozbiljno traganje, postepen i dugotrajan proces koji će malo po malo donositi rezultate. Ništa se ne može učiniti bez ozbiljne posvećenosti.

Hvala vam što ste sa nama podelili svoju priču. U njoj sigurno leže mnogi uzroci vašeg stanja. Razmislite o tome kako ste se osećali u svim tim nesvkidašnjim situacijama koje ste doživeli. Uzmite u naručje tu devojčicu iz vaše prošlosti (sebe), čvrsto je zagrlite i govorite joj da je Vi nikada nećete napustiti.

S poštovanjem,
Nikola

Hvalaaaaaaaaa Vam od srca!Zaista nisam verovala da cete mi odgovoriti. Mislila sma da je prica smarajacuca i opsirna ( a to su smao neke sekvensce iz mog zivota). Vi zaista predano radite to sto radite i posveceni ste svakom od nas! Sve pohvale! Mnogo toga se poklapa u Vasim predlozima i onom sto ja radim! Ja vec pisem knjigu, koju znam da necu objaviti, ali zelim da ostavim trag iza sebe. Svi ljudi koji me bolje poznaju, kazu da sam devocica u telu zene. U dusi dete. Svi me smatraju hrabrom, kako trebam biti uzor mnogim zenama sta sve sam prezivela i sta i sad nosim na svojim plecima. Ne zelim da ovo bude hvalospev o meni, ali sigurna sam u nekoliko stvari! Da sam bila uvek odlicna majka, pozrtvovana, domacica za pophvalu, vredna, uvek i svima pomagala, davala poslednjhi zalogaj drugima…uvek vise volela poklanjati nego dobijati…zelela ljudima izazvati osmeh na licu…to mi je bilo zadovoljstvo. i znam da sam cistog i postenog obraza izassla iz tog braka, sto mi je jako bitno i da svima mogu pogledati u oci. Tu sam negde cista u dusi, ali opet imam osecaj krivice da mogu biti bolja, da me ne sputava ovo stanje da bih mogla raditi jos neki dodatni posao (radila sam ih i radim i ne stidim se, od cisnjenja zgrada, stanova, spremala slave…sve koliko mi hendikepirana ruka dozvoljavala), samo da bih mogla pomoci deci da se skoluju, jer sam sa 40 g posle odlaska iz kuce pocela od nule. Mislim da me sve to slomilo. I danas me lomi sto jos uvek nesto po sudu traazi od mene, na Bozijoj pravdi me krivi da ne dajem detetu jer ja ne cuvam priznanice koloiko dam deci…dajem od srca, jer zivim za njih i zao mi sto ne mogu da im udobniji zivot priustim, cak je podneo tuzbu protiv mladje cerke da joj isplatio sve a nije dao ni jednu alimentacijuu. Nije imao dokaze i izgubio je spora, ali je nastavio sa drugom tuzbom…sve me to unistava… nisam osvetoljubiva ali negde u sebi osecam zadovoljstvo iako prica da je presrecan, da ima sve u zivotu, nasao je zenu koja mu pravi scene kao on meni, samo sto je on manji od makovog zrna jer treba trpiti za papire sve. plasi me i to kako vec nagovestava deci da ceh i odvesti kod sebe u inostranstvo, da je tamo bolji zivot. Znaci ostajem sama! To me plasi. I sada kada sam sama duplo vece su mi traume i anksioznost jaca. Cesto ni po hleb ne mogu, tj ne smem da odem…zelim sebi pomoci…zaista se trudim. U crkvu idem, ali sluzbu ne mogu da izdrzaim…panika…jak miris tamjana sveca, zagusljivost…bojim se… odem samo na kratko ali kada skupim hrabrosti…znaci sve sto ste naveli pokusala sam i dalje zelim da se suocavam, da bar prihvatim sve ovo, ali prihvatanje tesko ide…mislim da su svi oko mene zdravi..srecni…hvala Vam za strpljenje sto procitate a posebno za odgovore. Profesionalizam je ocigledan! Sada verujem da me bolje razumete i da bar nazirete koliko zelim sebi pomoci. Strah od ludila me najvise plasi!

Poštovana,

Hvala vam na lepim rečima i pohvalama, nama to zaista mnogo znači.

Verujem da mnogo činite da pomognete sebi. Možda vam ovo što ću dodati neće naročito pomoći, pošto su naši strahovi kod panike iracionalni, ali može biti važno.

Prvo, koliko god da se plašili nećete poludeti. Od napada panike se ne ludi. Drugo skoro je sigurno da nećete pasti u nesvest. Slučajevi gubitka svesti kod napada panike su zanemarljivo retki i uglavnom vezani za fobiju na krv i medicinske instrumente.

Treće, uredu je da poštujete svoje granice. Ako vam ne prija da ostanete u crkvi za vreme službe, možete izaći i biti ispred crkve na svežem vazduhu.

Četvrto, važno je da se pred strahovima ne povučete potpuno. Ako potpuno prestanete da idete u prodavnicu i tako dalje, može vam se desiti da na kraju stvarno i prestanete da izlazite iz kuće. Dakle važno je da budete spremni da izdržite određenu količinu straha, kako se pred fobijama ne bi povlačili. Koristite uobičajne tehnike da olakšate sebi, kao što su tehnike relaksacije, tehnike dubokog abdominalnog disanja, tehnike odvlačenja pažnje.

S poštovanjem,
Nikola