Prva sam godina srednje škole i skoro smo prvi put išli na praksu, u pitanju je medicinska škola. Problem je u tome što u porodici imam lekare, pa sam na neku foru i ja upisala medicinsku, niko me nije terao, samo su mi predlagali i ja sam prihvatila, jer sam mislila da ne može biti loše, ne preispitujuci sebe sta sam u stanju da podnesem, a šta ne. Nisam uzimala u obzir da sam osetljiva, u neku ruku i gadljiva, sve do te prakse kada nas je profesor odveo do Zavoda za transfuziju. Krv na sve strane. Prvo smo pola sata stajali u jednoj prostoriji gde nam je medicinski tehničar pokazivao plastične kese pune krvi koje se koriste za transfuziju i objašnjavao od čega se sastoji, kako se uzima krv, gde se čuva. Od sami tih reči vrtelo mi se i mutilo u glavi, da l od vrućine i zagusljivosti u prostoriji, pošto nas je bilo mnogo ili od pomisli na iglu u veni…
Onda je tehničar svima dao po jednu plasticnu kesu punu krvi. Nakon toga sećam se samo zabrinutog lica profesora iznad moje glave! Pitao me je nesto, ali nisam čula šta. Mislim da sam se ponovo onesvestila. Nekako sam posle pet minuta uspela da dodjem sebi. Bila sam besna na sebe sto sam dozvolila da se toliko obrukam i onesvestim zbog pogleda na krv i to u Medicinskoj školi. Naravno, kada smo izašli odatle, bilo mi je odlično. A kad sam došla kući, a i narednih dana ne prestajem da plačem, sa mukom idem u školu, preispitujuci sebe da li sam spremna na sve ovo, strepeci od sledeće prakse! Da li sam napravila grešku što sam upisala ovu školu? Sad je kasno da se prebacujem bilo gde, a i ne bih to mogla da uradim zbog mojih! Očajna sam…profesoru ne smem da pogledam u oči više, mada mi nista loše nije rekao, što se tiče mog peha, čak se i našalio na tu temu. Ali sam ja shvatila da ne mogu da iskontrolisem svaku situaciju, da će mi se opet desiti nešto tako ako budem videla nešto što ne mogu da podnesem, a sigurna sam da ću se nagledati mnogo gorih stvari nego krvi i nisam spremna da ponovo proživljavam ono što mi se desilo, jer se nikada u životu do tad nisam onesvestila! Plašim se da odem na sledeću praksu, neprijatno mi je pred svima koji su bili u toj prostoriji, ne mogu da slušam kako me zadirkuju i samo želim da se probudim iz ovog košmara! Ako sam promašila školu, promašila sam i život! A ne mogu na silu da teram sebe da trpim nešto što ne podnosim. Ne znam sta da radim, očajna sam!