Moj sin ima 20 godina,student je.Od srednje škole počinje da se povlači u sebe,ja to pripisujem njegovim godinama.Na moje pitanje zašto se ne druži,ne izlazi malo kao i svi njegovi vršnjaci,odgovara da oni piju,puše,sede do kasno po kafićima,a njemu to ne odgovara.Počinje da se druži isključivo sa devojčicama.U međuvremenu je pustio kosu da mu raste,počinje da se farba u crno (navodno njegova prirodna boja je nikakava,nosi nitne oko ruke,a oko vrata krst i mahom oblači crne majice sa nakaznim printovima, ajde i to shvatam kao prolazan period,pošto imam i stariju ćerku koja je sve to isto tako nosila.Ona je od njega starija 4 godine.Međutim kao student počinje da stavlja puder,maskaru,sve to diskretno ali ipak šminka za jednog dečaka,mnogo je.Na provokaciju moje ćerke da se šminka,on odgovara da ne voli da mu se lice sija.Do pre par meseci,saznajem da ide kod psihijatra.Na pitanje zašto,rekao je da ima nekih problema i da mu je drugarica preporučila psihijatra u Dragiša Mišovića.Pre nekih mesec dana budem pozvana na razgovor i ja.Odlazim ne znajući o čemu se radi.Kada sam ušla u ordinaciju i sela postavljeno mi je pitanje da li znam da mi je sin u stvari devojčica to jest da je on devojčica zarobljen u telu muškarca?!ŠOK!!! Ne znam kako nisam pala u nesvest i dobila srčani napad?!Kako,kada,gde,šta,da li je moguće…sto pitanja,a ni jedno da postavim niti da izgovorim.Nisam znala šta se dešava.Doktorka me pita zar ja ne vidim devojčicu?!Ma kakva devojčica?Jeste ON isfemiziran,ali zar sada maltene svi mlađi muškarci ne čupaju obrve,neki se i depiliraju,mirišu…pa nisu devojčice.Elem,rečeno mi je da je on devojčica,ali meni nije jasno na osnovu čega je ona to zaključila?Zar tek tako,dođete kod nekoga i saopštite mu nešto tek tako?!Valjda tu imaju neka ispitivanja,a ne tek tako?On je ćutao sve vreme…ja stekoh utisak da ona insistira da on bude ona.Pre dva dana sam opet išla na razgovor i opet me je pitala zar ne vidim devojčicu u njemu?Opet šok!Ne,ne vidim odgovorila sam.Rečeno nam je da se saopšti suprugu o problemu,to jest da to sin uradi jer će morati sledeći odlazak da bude porodičan sa svima nama (muž,ćerka,ja i ON),I da će u oktobru biti organizovano grupno okupljanje roditelja sa istim problemom.Malo mi je sve to konfuzno i nerealno.Da li da verujem u sve ovo,mada mi izgleda nestvarno.Ah,da on se uključio u razgovor i rekao kako ima problema na fakultetu i kako ga profesori oslovljavaju sa koleginice i kako je morao jednom profesoru pet puta da ponavlja svoje ime i prezime…mislim traumatično i po njega i po mene.Ja prosto ne mogu da verujem u sve to,pa bih vas molila za pomoć jer ne znam šta da mislim i šta da radim…sve mi je ovo kao ružan san i nadam se da ću svakog trena da se probudim.Mnogo ga volimo,živimo normalno,imamo sve neophodno,a možda i više nego pojedini.Voljen je kao i njegova sesstra,bliski smo,držimo se svi zajedno na okupu,on je vezan za familiju.Dolazi često iako studira,kući.Ima dedu,babu,koji bi život za njega dali i ispunjavaju svaku njegovu želju,hoću da kažem nema nikakvih trzavica i poteškoća u familiji,normalno funkcionišemo.Pomozite mi i dajte mi savet šta i kako dalje?Mnogo vam hvala unapred.