asked 9 years ago Postovani,
suprug i ja imamo sina od 3 godine. Od kako se rodio to je dete koje konstanstno trazi paznju. Sa 14 meseci je krenuo u vrtic. Drustven je, pametan, prepun energije, ali sad je krenuo problem. Postaje dete koje mi ne mozemo nikako da dovedemo u red. Jednostavno ne znamo sta se desava. Bili smo na odmoru 10 dana, tamo je imao ispade besa i histerije koje smo na neki nacin uspeli da sredimo. Vratili smo se kuci i krenuo je u novo obdaniste, gde ima neke stare drugare, ali to nije njegovo staro drustvo,mada se fino uklopio pa kad ga pokupimo iz vrtica krece nasa muka. Od momenta kad udje u auto krece kenjkanje, vristanje bez nekog posebnog razloga. Npr hoce on da zatvori vrata, ja mu dozvolim, on ih ne zatvara pustimo ga neko vreme na kraju ih ja zatvorim i onda krece vristanje. Mi ga pustimo da vristi i place na silu, i to traje. Zaboravi on na vrata ali krece da izmislja, nece da ide tim putem kuci, nego nekim drugim, sve suprtono trazi i radi od onoga sto mi trazimo. Kad mu u nekom momentu damo to nesto sto zeli, on nije zadovoljan. Kod kuce ga pustimo da histerise koliko god moze, ne obracamo paznju pa to posle nekog vremena prodje, ali jako kratko traje to mirno stanje i onda onovo trazi nesto i sve tako u krug. I to traje do spavanja. Probali smo sa kaznjavanjem, sa batinama (samo po guzi)nasta je on rekao da ja mogu da ga bijem, ali on ce da se smeje, sa plasenjem, sa razgovorom. Problem je i sto nece nista sam da uradi, nece sam da jede, da se igra, da se skine, da spava sam. Bas nista, a sve zna. Uporan je i tvrdoglav do besvesti. Sve smo probali, jednostavno ne znamo kako da se postavimo. On je samo sa nama takav, sa drugima je super i svi se sokiraju kad kazemo da ne znamo sta da radimo sa njim. Mozda ovo ne deluje kao neki veliki problem, ali suprug i ja ne znamo koliko cemo moci da izdrzimo ovo, obzirom da je sve ucestalije a izlaz ne vidimo. Jos jednom ponavljam da smo sve probali. Samo nemojte da mi kazete da mu fali paznja posto je ima mozda i previse, jer posle vrtica je suprug sa njim napolju, ponekad i ja a kad smo u kuci gledamo da mu se posvetimo koliko mozemo.I jedino sto ga zanima su automobili apsolutno vise nista mu ne drzi paznju. Sve mu je dosadno. Ne zanimaju ga price za decu, pesmice, crtanje bas nista. Drugu decu kad posmatram pitam se gde mi gresimo, uglavnom su sva ta deca mnogo mirnija i poslusnija. Molim Vas za pomoc, plasimo se da cemo ga ispustiti( ako vec nismo).
Nadam se Vasem odgovoru
Pozdrav
MM
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
S obzirom da ste zbunjeni, verovatno i iscrpljeni i zabrinuti jer ne razumete šta se dešava a ništa od onoga što preduzmete ne daje rezultate, preporučujem vam da odete na savetovanje gde ćete u jednom interaktivnom razgovoru sa terapeutom otkrivati načine da razumete ponašanje svoga deteta i gde ćete moći da učite nove kreativne načine da se adaptirate. To dakle nije nešto što ja mogu znati unapred, bez pažljivog istraživanja. Veći deo problema je obično u načinu na koji se detetu postavljaju granice, ali to nije sve.
Roditeljstvo jeste zahtevan poduhvat u kome je lako počiniti mnoge greške a da ih uopšte nismo svesni, a izgleda i da su neka deca jednostvno po sebi veoma zahtevna za odgoj.
Što se “histeričnih napada” tiče, neka deca su im sklona i koriste ih kao način da po svaku cenu isteraju svoju volju. “Napad” prestaje čim im se udovolji. S druge strane u našem svetu mnogo toga što bi mališan da uradi ne sme ili ne može, sa ili bez pravog razloga, nekad iz preteranog roditeljskog straha da će se isprljati, povrediti, razboleti…
Kada ih uhvati “napad”, na njih, kolko god je to moguće ne treba obraćati mnogo pažnje. Svi pokušaji da se dete umiri obično su kontraproduktivni. Pažnja hrani dato ponašanje. Kada se to događa napolju, mališana jednostvno treba bez razgovora i ubeđivanja uzeti u ruke i odneti kući, bez obzira što će on vrištati. Ako je u kući možete jednostavno otići u drugu prostoriju i zatvoriti vrata (uskraćivanje pažnje do 3 minuta). Možete ga takođe kazniti tako što ćete ga naterati da otprilike jedan minut sedi na stolici i ne sme da ustane, pri tome mu jasno rekavši da je sada kažnjen zato što je vikao i bacao se po podu (bez daljeg ubeđivanja i razgovora!!!). Ako neće sam da sedi držite ga Vi. Pustite ga da viče i da plače dok je kažnjen, ali mu nedajte da vas udara, ako pokuša držite mu ruke. Kada minut prođe pustite ga i nemojte ponavljati kaznu bar sat vremena. Nemojte pokušavati da razgovarate sa njim kada je ljut, nemojte tražiti od njega da se izvinjava ili da vam kaže da neće više. Jadnostavno sačekajte minut i pustite ga. Osnovna greška koju u tim situacijama roditelji čine je, što pokušavaju da razgovaraju sa detetom kako bi ga ubedili u nešto. Sa trogodišnjakom koji agresivno ispituje granice i bori se za moć i kontrolu nad okolinom to jednostvno ne radi već samo pogoršava stvari, jer je za dete to često veća tortura od jasnog postavljanja fizičkih granica ali bez mnogo besa i reči. Nemojte ga tući, za tim nema potrebe. Opisana kazna je savim dovoljna. Ako dete plače duže od pola sata uzmite ga u ruke bez reči i jednostavno ga držite dok se ne smiri (pustite ga da plače). Nemojte razgovarati, tešiti ga, pretiti mu dok vam je u rukama i dok plače. Ako rado prihvati zagrljaj i čvrsto vas zagrli to je dobar znak. Verovatno će se posle nekoliko minuta smiriti.
Kada dete shvati da histerično ponašanje ugavnom dosledno dovodi do uskraćivanja pažnje ili momentalne kazne, ono posle nekoliko dana ili nedelja menja to ponašanje čak i ako je bilo vrlo ukorenjeno. Problem je što su roditelji slabo dosledni, takođe razdraživi i agresivni, previše popustljivi u borbi za granice, prebrzo menjaju strategiju, često nemaju vremena i živaca, ne mogu da izdrže pritisak ili da puste dete da plače i viče dok je u kazni pa ga tereju da umukne, viču na njega ili ga puste, popuštaju mu. Kada ga ostave samog plaše se da će mu se nešto desiti, kada se vrate nastavljaju da se ubeđuju umesto da uzmu da rade nešto drugo i ostave dete da plače, nemaju strpljenja da ga drže u zagrljaju ako čitava stvar potraje duže od pola sata. Sve su ovo tipične greške koje će učiniti da kazna ne deluje.
Ovde možete rešiti simptom ali je potrebno istražiti šta se krije iza simptoma, kako se zapravo Vi osećate u čitavoj priči (na primer neadekvatno, uplašeno, uznemireno, postiđeno pred drugima koji gledaju), kako se Vi osećate u svom životu nezavisno od rodteljske uloge, kako uspevate ili neuspevate da sa njim provedete kvalitetno vreme u igri, šta je sa njegovim i/ili vašm separacionim strahovima… Rad na toj vrsti pozadine veoma je važan za vaspitanje. Deca nas uvak teraju da mnogo radimo na sebi. Tražite dakle terapijsku pomoć.
Preporučujem odličnu knjigu Najdžela Lata, “Kako deci postaviti granice”.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
Ja sam mama troje dece, od kojih su dvoje sada tinejdzeri a trece je predskolac.
Osetila sam potrebu da se javim, i da Vam uputim reci podrske i ohrabrenja: ovo je faza, koja ce da prodje.
Sva moja deca su uzrastu od pocetka kretanja u vrtic pa do nekih 4-5 godina imala fazu kmecanja dva sata u toku popodneva, nakon dolaska iz vrtica. Tih dva sata je nekad trajalo dva sata, a nekad i sve do uvece. I sve sto uradite, bice pogresno, i sve sto kazete bice razlog da nastupi neki novi oblik besa. Tacan odgovor ne postoji, odmah da vam kazem. Pokusajte da izignorisete maksimalno koliko je moguce, naravno pri tom da mi ne dozvolite da se povredi ili povredi nekog drugog, ali taj bes ce da prodje. Meni su rekli da je to zato sto dete ispituje granice vase izdrzljivosti, jer se plasi ostavljanja, pa da vidi da li cete ga ostaviti ako je bezobrazno i ponasa se ruzno. Ovo je banalizovano objasnjenje, ali nadam se da shvatate poentu.
Ponavljajte mu do beskraja da ce mama ili tata uvek, svakog dana doci po njega, da se nikad nece desiti da ga ostave tamo samog, ponavljajte dok vem zubi ne otupe. I onda, jednog dana, ta faza prodje. Onda se osecate kao da ste zaronili u vodu, i cujete samo tisinu. Neprocenjiv osecaj.
Koliko god da je teska, ova faza ce da prodje, skupite maksimalno svoju snagu, toleranciju pojacajte na maksimum, a ja sam znala i da zaplesem i zapevam glasno dok moji histerisu, pa sam sama sebi delovala sasavo, ali i to je nekad palilo.
Zelim Vam sve najbolje.
Mama od troje
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovani Nikola,
mnogo Vam hvala na ovako opsirnom i iscrpnom odgovoru. Suprug i ja smo procitali i uvideli neke nase greske koje su ocigledne, na kojima cemo raditi. Naravno da ne bezimo od psihoterapeuta i ukoliko se stanje ne bude menjalo u nekom narednom kracem periodu, potrazicemo pomoc.Mnogo nam znaci Vas odgovor i ukazivanje na neke stvari. Hvala Vam jos jednom. Pozdrav
Hvala i mami troje dece za koju sam sigurna da ima puno iskustva, jako nam znace reci podrske i stvarno se nadam da je ovo samo faza i da ce proci. Sve cemo da podnesemo, samo da od njega napravimo coveka a ne neko razmazeno deriste i kasnije nezahvalno dete, ali stvarno je tesko i mene dovodi do suza. Nema nista gore od nemoci, a verujte mi da je sve vise osecam u ovakvim situacijama. I lakse mi je kad mi neko kaze da je imao istu takvu decu, jer imam osecaj kao da je samo nase dete takvo i onda se stalno pitam gde gresimo. Mnogo Vam hvala
Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Kao da sam ja ovo pisala, kod nas je isto ali bukvalno isto. Histerija non stop pa reci-mama da ispljune(kad nesto jedem) pa kad mu kazem nemoj to, desice se to i to, on npr da se udarim, da ide krv, da idem kod doktora, da sam ruzan… Da ne nabrajam.