Moja ćerka ima osamnaest godina, odgovorno se i zrelo (u srazmeri sa godinama) uvek ponašala, i uz moju maksimalnu podršku, uvek se hvatala u koštac sa problemima, ma kakvi da su bili. Preduslov je bio da ona spozna problem, ali ovaj sada ne spoznaje. Ja ga vidim, ali ne znam šta da preduzmem, a ona ni ne zna da ja znam…
Ona je inteligentna, pametna, svestrana, čega god se latila, sve joj je išlo od ruke. Na listama uspešnosti koje postavljaju okruženje, škola, roditelji, uvek je u vrhu. Primer svima, „savršeno“ dete. To je ono što svi vide. Jer ona ume da se istakne, da pobedi, da istraje, ali i da prećuti, da izmanipuliše, da se vešto pretvara, da odglumi. U glavi joj je haos, u duši patnja! To je ono što niko ne vidi (osim mame). Ona je jako nesrećna! Naravno, i ja sa njom!
Već godinama ima izražen kompleks niže vrednosti, sklona je depresijama, išla je na razne terapije.
Mnogi su stručno i manje stručno čeprkali po prošlosti i po glavi moje devojčice, tražeći uzroke, ali čak i kada bi im ona „dozvolila da misle da su nešto našli“, ili kada bi „dobili sve na tacni“, rezultati terapija nisu bili zadovoljavajući i prividni boljitak kratko je trajao. Vremenom je izgubila veru da „njoj ima pomoći“. Ja nisam, niti ću.
Njen je otac, nažalost, psihopata, koji nikada nije bio u stanju da vidi ni jedan njen problem, a posebno ne da prihvati činjenicu da je on glavni izvor mnogih od njih. Majka (ja), iako žrtva psihopate, bila joj je uvek maksimalno posvećena, ali nisam bila svesna da i ta prezaštićenost može da bude štetna. Uvek mi je bila centar sveta, uvek sam bila uz nju, vaspitavala, pazila i mazila… najbolje što sam znala. Drugarice, ako je ikad i imala prave drugarice, napustile su je, jer moje dete nije nikad raspoloženo za „plitka“ druženja i „besmislene“ izlaske. Dečko, kojem je (verujem) nešto značila, digao je ruke od nje, zbog njenog nepredvidivog i neprimerenog ponašanja.
Problem je što se moje dete u poslednje vreme ponaša promiskuitetno. Skoro svako veče provodi sa drugim, nepoznatim muškarcem, koje nalazi ili preko interneta, ili im jednostavno negde pridje i ponudi „zabavu“. Da li je to potreba za „muškom“ ljubavlju (zbog nedostatka očeve), potreba za dokazivanjem (zbog kompleksa), njen način „lečenja“ depresije, bekstva od samoće, izlaska iz učmalosti, nije bitno. Nije bitna ni (ne)moralna strana cele priče. Ono što ja vidim u tom ponašanju jeste njen nesvesan vapaj za pomoć! I opasnost! Opasnost od bolesti! Opasnost od sakaćenja za ceo život! Opasnost da će joj neko naneti neko zlo! Za nju se odlazak s nepoznatim u nepoznato zove „avantura“ (ne radi to za novac), a ja znam da je bolest, i želim da izlečim moje dete. I moram! Samo ne znam kako…
Očajna majka