asked 10 years ago
Konkretno ono sto je moja muka poslednjih pet dana je pas koji je dobio tesku bolest od koje umiru stenci.Sa tim se nekako borimo i videcemo sta cemo.Elem,ja imam 26 godina i od kako znam za sebe ”bolesno” volim zivotinje.Strahovito se vezujem za njih i imam izuzetno razvijenu empatiju za ljude a za zivotinje je to na nekom jos visem nivou.Kako vreme prolazi,to je sve na moju stetu vise nego sto je za druge dobro.Imam psa vec 7 meseci i kao sto rekoh jako se razboleo,svi smo zabrinuti ali ja ne jedem vec 3 dana niti spavam dobro,budim se iz kosmara u kome mi saopstavaju da je umro ili umire.Kada odem da ga vidim sedim pored njega i grlim ga i izvinjavam mu se sto sam ga izneverila.Jako tesko ovo podnosim i molim se Bogu svakodnevno da ga spasi.Pre njega sam pre dve tri godine izgubila psa usled trovanja koji je imao 4 meseca.Dve ili tri nedelje nisam znala za sebe,plakala sam svakodnevno gde god sam bila sa kim god sam bila.Danima i mesecima sam gledala slike i snimke njegove i osecala grizu savesti,uzasno sam podnosila misao da je negde umirao sam i da je prolazio kroz sve sam.Sad se to opet ponavlja ali iz drugog razloga,sad tri puta teze sve podnosim.Takva sam u svemu,ne znam da li sam rodjena toliko osetljiva ili su mi veze u mozgu na neki nacin poremecene pa ne mogu da kontrolisem tu emocionalnu inteligenciju,Obracam vam se jer su i roditelji poceli da me grde i da mi govore da se ponasam sumanuto,momak sa kojim sam dugo govori mi da sam za psihijatra i da ga jako brinem.Ja se do ovog trenutka nista od toga nisam zapitala i osudjujem ja njih jer me ne razumeju.Svi kazu to je samo pas,ali cak i to kad mi kazu mene jako povredi jer to za mene nije samo pas,to je zivo bice koje dise oseca i cije srce kuca,kome nista nazao nije ucinilo a opet pati i ne moze da kaze.Ne mogu to da shvatim.To je ono sto me ubija.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovana,
Za kućne ljubimce se zaista vezujemo kao za članove porodice i njihova bolest ili smrt može za nas da bude veoma teška.
Mislim, međutim, da je pitanje ko je u pravu pogrešan način da se ovoj stvari priđe. Takođe je veoma nezahvalno govoriti o tome šta je nenormalno a šta nenormalno ponašanje.
Vaša osećanja javljaju se u razmerama koje prete da naruše vašu funkcionalnost i vaše zdravlje i sasvim je prirodno da vaši bližnji budu zabrinuti zbog toga. Vašem bolesnom psu nije potrebna gazdarica koja će ga zabrinutin i zbuniti svojim suzama i tako mu pričinjavati dodatni stres u trenutku kada se njegov organizam bori s teškom bolešću, već smirena gazdarica koja će mu sa osmehom reći da veruje u njega i njegovu snagu. Pitanje je gde je u vama snaga, gde su drugi kapaciteti vaše ličnosti raztličiti od kapaciteta za tugovanje.
Činjenica da ne jedete i ne spavate i da vam je veoma teško sama po sebi može da bude dovoljan razlog da razmislite o tome da potražite pomoć jer takvo stanje neće pomoći ni vama ni vašem malom prijatelju. Pitanje je dakle da li Vi želite da olakšate sebi i da se baivite pitanjima samospoznaje, kao što je pitanje šta je zapravo poreklo i koji je msisao tolike tuge i tolikog bola koji se na ovaj način pojavljuje, kako dolazi do toga da vas vaša ljubav ne povezuje sa verom i sa nadom, kako to da iz nje ne možete da crpite snagu nego se ona samo manifestuje kroz bol i na koji način ste Vi u kontektu sa tolikim bolom, da li vas maožda boli još mnogo šta u ovom životu i svetu a da toga niste svesni i tako dalje. Ovo su sasvim uobičajna pitanja u radu na sebi koja su važna i od kojih možemo mnogo dobiti za naš rast ako im pristupimo na pravi način.
Nije dakle pitanje ko je u pravu već šta vam ovim vaša duša govori i da li vas poziva da shvatite sebe na neke nove načine, možda da razvijete neke nove kapacitete koji će vam u životu koji je pun sličnih iskušenja biti potrebni.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Pogrešno sam se postavila prema ovom problemu u pogrešnom trenutku je pisano,kada sam delimično bila ljuta na sve oko sebe.Pas mi je uginuo juče.Jako teško smo svi podneli to,ali ja se osećam veoma čudno.Pre bih se isplakala i nekako nastavljala dalje kada su bile slične situacije,sada ne mogu ništa ni da plačem ni da budem raspoložena.Kao da se zakopavam sve dublje u neku depresiju.Naime,sigurno je da postoji vise razloga za to moje ponasanje,tj vise razloga zbog kojih sve manje vidim neki razlog za sreću.Najcrnje od svega sto me ljudi koji me okruzuju znaju kao najpozitivniju i najnasmejaniju osobu za koju im se čini da nema nijedan jedini problem.Ja sam zakovana na svom fakultetu,inace medicinu studiram,zivim od roka do roka,stresiram se oko svega,ankciozna sam vrlo postala,brinem za zdravlje oca koji ne prestaje da puši kao i za majku koja je već imala rak,ja sama imam neke zdravstvene probleme sve uzrokovane stresom ocigledno,ali nisu toliko ozbiljni sada a mogli bi da postanu,imam vezu koja traje skoro deset godina ali poslednje dve on je u inostranstvu i mi se nismo videli sad će jos koji mesec tačno dve godine.Jednostavno,na sve sam se navikla i svaki dan se brinem oko svega,zabrinjava me sve od zdravlja mojih roditelja,preko zdravlja mog momka do toga koliko vreme brzo prolazi i kako ce sve proci,na kraju dana sve češće se zapitkujem koliko ću ja dugo živeti i šta mi je život spremio,da to ode u toliku dubinu koja naravno ostane samo neka vrsta razmisljanja,da se sve moze rešiti svršetkom mog života od moje ruke,pa se onda trgnem i kažem sebi da ne lupam i da nisam normalna i da me samo uhvatilo neko ludilo bezrazlozno i tako svaki dan ukrug.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovana,
Stanje u kome se sada nalazite normalan je deo procesa žalovanja. Imali ste veliko emotivno pražnjenje i sada ovo novo stanje probajte da iskoristite da se odmorite, koliko je to moguće.
Bolest vašeg ljubimca verovatno je otvorila sve te tuge i nezadovoljstva o kojima ste nam sada pisali i koje vać dugo osećate. Možete mu biti zahvalni što vas je naterao a se suočite sa sobom i svojim nezadovoljstvima na jedan novi način. Obećajte mu da će te se birti za sebe ona kao što ste bili spremi da se borite za njega. Možete mu posvetiti neke aktivnosti kao što je recimo hranjenje pasa lutalica.
Razližite svoje ciljeve na male korake i pokušate da svki dan, makar malo radite na njima. Razmislite o tome da potražite terapeuta koji bi bio uz vas. Razmislite o tome da se podržite farmakoteraijom.
S poštovanjem, Nikola