asked 10 years ago
Tesko je poceti,posetio sam psihologa i doznao da sam u adolescentnoj krizi,druga godina sam srednje skole.
Imam depresiju koja se ne odrazava samo potistenim osecanjima,vec i hiperaktivno(vice,hrcem,rezim,lupam jako dlanovima)
Moj problem je u tome sto je sada to preraslo u nesto gore,dobijam napade gde nenormalno vristim cimam se,i lupam u pod,krevet trcim cetvoronoske i ne mogu da se obuzdam.Sklon sam samopovredjivanju(sibam se kajsem,secem se nozem)Stvar cega se jako plasim jer sam svestan mog problema,to je zato sto imam jaku zelju da ubijem nekog.Zaboravio sam da napomenem da volim da gledam filmove sa puno krvi, i uzivam u tome na to se praznim,a ponekad i ogladnim.Imam 16 godina,zivim samo sa majkom,a nikada nisam bio nasilan,i nikada se u zivotu nisam potukao.Poceo sam da zderem kao svinja na nervnoj bazi i tesko mi je, ali imam utisak da cu da zadavim nekog iz zadovoljstva.Konsultovao bih psihijatra,ali se plasim zato sto imam utisak da ce da me proglase ludim, i oduzmu mi sva prava, a da me zatvore na odelenju moglo bi da mi ubije majku,zato sto bi se sekirala,a ona je dijabetiar.
Poslusacu vas savet svakako,samo mi razjasnite da li je ovo prolazan period!!?
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Zdravo,
Sa šesnajst godina ličnost je još uvek u fazi velikih promena i formiranja. Adolescencija često podseća na neku vrstu ludila ali zapravo to nije. I sam sam u tvojim godinama bio prilično skenjan. Idi slobodno psihijatru jer je on najkompetentiji da proceni značaj onoga što ti se dešava. To je lekar kao i svaki drugi i nema razloga da te zbog toga bude stid. Niko te tamo neće proglasiti ludim i sve će ostati u potpunoj tajnosti, jer to je tvoje pravo. Niko te neće zadržati na odeljenju ako ti to ne želiš. Niko ti nece oduzeti nikava prava. To se meže dogoditi samo ako bi tvoja majka to tražila čime bi tek bila započeta vrlo komlikovana sudska procedura. O tome nema ni govora, to se dešava veoma retko samo kod ljudi kojima je zaista potrebno starateljstvo.
Nemaš dakle razloga da se plašiš jer ti niko neće učiniti ništa protiv tvoje volje. To bi bilo grubo kršenje zakona i u praksi se ne događa (nije kao na fimovima).
Psihijatar međutim nema čarobni štapić. On ti može dati neke lekove, ako bude smatrao da su ti potrebi a od tih lekova bi se svakako oseća manje napetim i možda bi ti se popravilo raspoloženje. Bilo bi dobro ako bi mogao da kreneš na psihoterapiju, između ostalih i mi ti za to stojimo na raspolaganju. Pošto to nije jeftino razmisli da o svemu ipak porazgovaraš sa majkom. Ona je ipak prva tu da pokuša da te razume i da ti pomogne. Mnogo je bolje i za tebe i za nju da potražiš pomoć na vreme nego da povrediš sebe. Sasvim sam siguran da tvoji problemi imaju rešenje. Psihoteraput se može zaista baviti tobom. Može se posvetiti tvojim problemima i tvojoj ličnosti sa znajima i tehikama koje psiholozi nemaju (ako nisu završili dugu i kvalitetnu psihoterapijsku edukaciju). Ipak nije lošne ni da nastaviš da odlaziš kod psihologa, barem dok ne preduzmeš neke druge korake.
Baveći se sobom samo ćeš profitirati. Ulagati vreme, energiju i novac u svoje mentalno zdravlje i svoju ličnost nikako nije promašena investicija. Ipak bi samom sebi trebalo da budeš na prvom mestu.
Želim ti puno sreće, Nikola