Kad sam bila mala, moj tata je govorio: “Ti si meni najvaznija i uvek na prvom mestu”, “Uvek mi kazi ako ti nesto smeta”, i sl. a sto se tice dela, nikada bas nije izrazito rekao da ce se uvek boriti za mene, ali i danas, uvek uleti kada nesto radim pogresno, trudi se iako zna da ga necu poslusati i ako sam bezobrazna. Prva drugarica sa kojom sam se druzila u osnovnoj je bila slicna po nekim osobinama sa mojim tatom. Uvek je zelela samnom da se druzi, bezala je od drugih devojcica, meni se uvek javljala, drugima nije dizala slusalicu ili uvali mamu da se javi. Dobra je osoba. Decko za kog sam zelela da se udam dok nisam videla da je bezveze, bio je opet, isti takav kao njih dvoje, imao je tu jednu dobru osobinu koja meni jako odgovara. Bili smo prijatelji, rekao je da ima poverenja u mene i da ga samo ja poznajem, takodje se ni sa kim drugim nije druzio. Sada ne mogu da se prilagodim ljudima koje zanimaju 2 osobe istovremeno i koje ne poznaju dobro ni jednu od njih. Takve osobe se svima javljaju, druze, razmenjuju iskustva, a meni zaista ne trebaju sve te osobe, ni njihova iskustva, ja sam bila spokojna sve vreme dok sam imala svog druga. Srecna, nasmejana, pozitivna. I sa drugima sam ostvarivala kontakte, nisam bila cudna itd. sto se tice druzenja, nista ozbiljno, samo zabava i dobri trenuci. Ja sad ne mogu da nadjem ni jednog decka koji ima slican odnos prema meni, vec duze vreme, ne znam da li treba nesto da promenim kod sebe, jer ljudi koje ja srecem ( osim tog decka )se interesuju za mnogo stvari i mnogo ljudi a najmanje za mene.