Postovani,
nalazim se na nekoj vrsti zivotne raskrsnice. Da ne duzim sa pisanjem… Zivim u inostranstvu. Decko u Srbiji. Ja zelim da on dodje ovde i da proba u svojoj struci da nadje posao, ali pre toga bi mu predstojao veliki period adaptacije (pocev od jezika pa nadalje). A on zeli da se ja vratim nazad. Dugo sam studirala i naporno radila da bi stigla ovde gde sam… Bojim se da ga e izgubim jer “nisam htela da odem kuci”. A opet da bih tamo bila nesrecna… Kako da pomognem sebi i shvatim sta je to sto bi me cinilo srecnom? Hvala
Poštovana,
Zapravo postavili ste pitanje od milion dolara tako da na njega nema nekog pravog odgovora. Čitava ljudska kultura, filozofija i civilizacija može se gledati kao traganje za tim pitanjem.
Najzad tragac je svako od nas i to je jedino što vam ja mogu odgovoriti. Sreća je u traganju za srećom, za celovitiošću i samoostvrenjem u sladu sa našim mogućnostima. Najzad ni psihoterapija, bar kako je ja praktikujem nije ništa drugo nego proces takvog zajedničnog traganja.
U kontesktu tog traganja pozivam vas da razmislite šta za vas znači dihotomija ili rascep ljubav – posao, ili kako god želite da ga formulišete. U kojoj meri vas vaš profesionalni život ispunjava i kakav je vaš stav prema pitanju važnosti novca u životu? Šta je ono što ste uložili, šta je ono što ste dobili i šta je ono čemu se nadate, ako ostanete? Da li ste spremni da upoznajete nove ljude i date šansu novoj vezi u inostranstvu? Šta bi to za vas značilo? Kakav je kvalitet vaše emotivne veze koju imate…
S poštovanjem, Nikola