postovani,

vec dugo se osecam jako lose, a razloga za to ima nebrojano mnogo.imam 24 godine.
sve je pocelo pre par godina upisom na fakultet koji je vise bio zelja mojih roditelja nego nesto sto se poklapa sa mojim licnim afinitetima. od tada krece haos u mom zivotu. nisam nogla da se prilagodim ni ljudima ni gradivu i sve u svemu to je na kraju rezultiralo da ja vec 4 pune godine nijedan ispit nisam dala. da situacija bude gora, to je samo moja tajna, koju nikom nisam rekla. posto sam po prirodi perfekcionista i neko ko od sebe zahteva mnogo, a pre svega mislim na veliki uspeh u karijeri koji tako jako zelim, pritisak koji sam sebi na ovaj nacin stvorila postaje neizdrziv. lomi me kajanje zbog pogresnog fakulteta i svih gresaka koje sam po tom pitanju napravla, a jos vise cinjenica da se necu baviti necim sto sam sanjala i u cemu bi moje mogucnosti mogle da dodju do izrazaja. sa roditeljima imam jako los odos i smatram da su oni srz mojih problema. oni me ne razumeju, moje zelje, moju licnost, moje afinitete, stalno me u negativnom kontekstu porede sa drugim i cine da se oseca lose. od njih nikad necete cuti neke inspirativne i inovativne stvari, a na svaku moju ideju koja odudara od nekog kalupa (tipa uclanicu se u tu i tu nvo i boricu se za to i to), oni uglavnom prokomentarisu da ne budem smesna, da se ne blamiram i da mi je bolje da ispunjavam redovne stvari kao sva normalan svet. moj otac je cudak, izuzetno cutljiv covek, sa kojim, verovali ili ne, nisam progovorila poslednja 2-3 meseca. prvo sto cete verovatno pomisliti je da smo mi u svadji, ali ne, to je njegov uobicajan nacin funkcionisanja, a i ono malo reci sto prozbori u toku dana, uglavnom je sa majkom. majka mi je relatvno ok, u smislu toga da je poprilicno normalna zena, ali podvlacim to relativno jer smatram da niko potpuno normalan ne moze da zasnuje porodicu sa covekom kao sto je moj otac. pre 2 godine, kada mi se majka razbolela (sada je taj problem resen), on mi je dok je bila u bolnici otvoreno rekao da sam ja kriva sto se razbolela jer se mnogo nervirala oko mene. posto je u tom momentu zivot moje majke prakticno visio o koncu, verovatno mozete da zamislite kako sam se u tom momentu osecala. ali verujte da ne mozete, jer sam htela da nestanem, da umrem. moj otac je po prirodi jako strog i puno me je ogranicavao u bukvalno svemu kad sam bila mala, sto je naravno stvorilo veliku tenziju u nasem odnosu. ona je kulminirala njegovim direktnim i navalentnim mesanjem u izbor onoga sto cu studirati, i ja sam na kraju po tom pitanju bila prakticno uslovljena- ili cu to sto je on zamislio ili nista.jos jedna od bitnijih stvari koja je obelezila moje detinjstvo je to da ljudi u nasoj kuci u neku ruku nisu dobrodoli i nekako su vise smetnja nego radost. uvek mi je kad sam bila mala bilo neprijatno da dovodim ljude kod sebe iako nam je kuca velika i svako ima svoju sobu tako da niko niskom ne smeta. prvo sto moji roditelji kazu kad neko treba da mi dodje je: a sto mora da dolazi? nebitno za koga, a slicne komentare su imali i kad ja idem kod nekoga. posledice svega toga ja osecam i danas, jer iako zivim odvojeno od njih- sama, ja se druzim sa ljudima, ali nikad nisam inicijator okuljanja niti drustvo pozivam kod sebe.to je samo delic onoga zbog cega se lose osecam i sto mi je jasno da je posledica njihovog odgajanja. ima tu jos puno, puno stvrai, ali ne bih da pisem roman, mogao bi biti u vise tomova 🙂

molim vas da mi date neki konkretan savet, sem pronalaska dobrog psihotarapeuta, sto mi je jasno da moram pod hitno da uradim jer osecaji koji me stezu postaju sve jaci i ja vec dugo razmilsljam o samoubistvu jer pored ovakve porodice i godinama gomilanih problema, ja jednostavno ne vidim izlaz…