Postovani Nikola, odnosno doktore Nikola, odnosno imenjace, citajuci tvoje azurne odgovore na ova pitanja osetio sam potrebu da iznesem svoj problem.Posto se nista ne placa moja sloboda je jos veca :)Imam 21 godinu i od malena sam bio cudan za okolinu sam za sebe nisam bio naravno, ali sto se sve vise samopreispitujem shvatio sam da ipak treba da korigujem svoje ponasanje nadam se da nije kasno.Sad je glavno da ne znam kome da se obratim psihologu, psihijatru ili psihoterapeutu, razlike nisam ukapirao ili su one minimalne.Buduci da duboko cenim profesiju sve tri navedene struke za razliku od ostalih struka, jer se bavite ljudskim mozgom kao najbitnijim delom tela odlucio sam da se obratim.Nazalost sada idemo na neprijatnija iskustva.Bio zam zrtva vrsnjackog nasilja u osnovnoj skoli smatram da je to kljuc mog povlacenja u sebe i osamljivanja, nisam se druzio, izlazio sa drustvom cak sam prema tome osecao i gadjenje.U srednjoj skoli nije bilo nista bolje ali makar nisam trpeo to nasilje.Sad sam na fakultetu i tu polako posustajem izgleda da mi se vracaju ona secanja nasilja,osecam bezvoljnost vec mesec dana, nemam nikakvu motivaciju, mrzi me da ustanem iz kreveta, zamenio sam noc za dan.Naravno porodica misli da je sa mnom sve uredu ali ja se ne osecam tako.Da ne odugovlacim glavni moj problem je komunikacija sa ljudima mislim da nemam socijalnu fobiju jel nemam te simptome, moj problem je izrazavanje emocija odnosno ne srece ili tuge vec ljubavnih emocija, nemam ja problem da razgovaram sa devojkama iako to izbegavam , vec se moja komunikacija zasniva samo na sablonskim pitanjima i odgovorima odnosno konverzacija je sto se kaze o uobicajenim pitanjima, izbegavam svaki razgovor o ljubavi i tzv ljubavnim problemima, cak smatram i takvu konverzaciju glupom.Jednom mi se desilo da je neka devojka pocela da mi se nabacuje, ja sam osetio one leptire u stomaku ali istovremeno i strah da napustim moj svakodnevni sablonski zivot izlaziti iz kuce kad je potrebno.Sve to je dovelo do toga da imam veoma malo prijatelja i muskih i zenskih.Odnosno moze se reci da imam samo jednog pravog prijatelja.Kada me neko pozove da izadjem napolje ja nalazim izgovor i ostajem u kuci i to vreme provodim uz tv i kompjuter izucavajuci naucnu fantastiku :).Sto je najgore ja se istinski osecam srecnim ostajuci zatvoren u kuci.Mislim da je tome doprinela posvecenost Bogu koji mi daje bezgranicno strpljenje i mirnocu u svim prilikama.Mogu ja da zivim ovako ceo zivot ali zelim da me posavetujete sta da radim kako bio osetio i fizicku stranu sveta a ne samo duhovnu.Zainteresovan sam i za psihoterapiju jer to vidim kao mogucnost da upoznam neke prijatelje.Izvinite na smaranju 🙂