asked 11 years ago Poštovani,
Zanima me Vaše mišljenje. Po mom mišljenju, pravilo da nezadovoljstvo nikad ne smemo izražavati optuživačkim tonom je neprimenjivo u praksi. Ponekad moramo biti grubi da bi nekim ljudima to što govorimo doprlo do mozga. Da li sam u pravu?
Navešću dva konkretna primera iz svog iskustva. Dečko sa kojim sam raskinula je svakodnevno radio neke stvari koje su me povređivale (neću navoditi šta je bilo u pitanju da neko to ne bi povezao sa mnom). Nije bilo samo moje mišljenje, nego i mišljenje osoba koje me vole da nije u redu da se on tako ponaša prema meni. On misli da je njegovo ponašanje bilo sasvim normalno. Mogla sam da biram ili da mu otvoreno kažem šta osećam ili da nezadovoljstvo skupljam u sebi, a znam da bi mi ovo drugo rešenje ozbiljno narušilo zdravlje. Naravno, izabrala sam da mu jasno i glasno kažem da me njegovi postupci povređuju. Svoje nezadovoljstvo sam izrazila pomalo optuživačkim tonom i upućivanjem ,,ti ovo, ti ono“ poruka, ali samo konkretno vezano za problem, nisam ga nazivala pogrdnim imenima ili ga vređala na drugi način. Smatram da sam morala da izrazim nezadovoljstvo na ovakav način, jer da sam bila smirena, on bi to mogao da protumači kao moju nezainteresovanost i, pošto on smatra da nisam u pravu, mogao bi da pomisli da samo tražim razloge da ga ostavim. Želela da zna da me povređuje i da imam jake razloge zbog kojih želim raskid, iako sam zaljubljena. Ne znam na koji drugi način bi mogla da se izrazim, a da ne upotrebim ,,ti“, jer ja nisam ta koja treba da menja svoje ponašanje.
Ista stvar se desila sa jednom drugom osobom koja je od mene očekivala konstantnu pomoć, kao da ja nemam svoje obaveze i svoje slobodno vreme. U početku sam pokušala da joj na fin način kažem da dalje tako više ne može, jer ja imam svoj život i planove. Kada sam videla da su njena obećanja da će nešto promeniti lažna, rekla sam joj grubo da sam razočarana njenim ponašanjem i izazvala sam njenu ljutnju. Kasnije sam se osećala loše zbog toga, jer ispada da sam konfliktna osoba, ali jednostavno ne vidim drugi način. Zbog toga smatram da mišljenje da uvek moramo izraziti nezadovoljstvo na miran način važi samo u teoriji, a da je stvarnost drugačija. Da li sam u pravu? Hvala unapred na odgovoru.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Okolnosti koje oko sebe srećemo su vrlo različite od sitacije do sitaucije tako da život od nas traži kreativno prilagođavanje kroz vralo raznolik repertoar ponašanja. Deo tog reperoara je i jasno i nedvosmisleno postavljanje granice. Nije dobro kada taj deo repertara našeg ponašanja izostaje, dobro je dakle da ga imamo i koristimo kada mislimo da je potrebno.
Razmislite međutim da li se možda vama deševa da želite da pomognete više nego što je do vas, da tako kažem. Na primer, mislim da je sasvim u redu da svom prijatlju jasno kažemo šta hoćemo i možemo a šta nećemo i ne možemo určiniti za njega. Međutim, ako on nastavlja da za sebe ne čini ono što je potrebno i to ga na neko način ugrožava, mi obično imamo potrebu da ga malo “uvedemo u red”. Tu može da bude zamka. Njegova je stvar šta će on dalje raditi po tom pitanju a ne naša. Jedno je jasno postaviti svoju granicu u odnosu, a nešto drugo pokušavati menjati drugog.
Treba ipak reći i to da granica između ovoga nije uvak tako jasna niti moguća. Praviti ovu razliku i tražiti se u njoj uvek je izazov za nas i sasvim je normalno da to bude proces u kome će mo verovatno ponavljati neke svoje greške. Kroz izazove rastemo.
S poštovanjem, Nikola