asked 11 years ago U soku sam ,moj sin koji ima 15 godina mi je izjavio da mu se svidjaju muskarci.Odlican je djak i to je odavno postalo trn u oku njegovim vrsnjacima,pocelo je sa raznim smicalicama .Povukao se u sebe i provodio dane i sate na kompu,silno trubljenje da je je u redu biti “drugaciji” na tv i drugim mjestima ,imam osjecaj da mu je to nametnuto.Kad je bio manji jurio je da ako ikako moze dodirne nekoj djevojci grudi ,da je pomiluje po nozi ,ja ne znam sta da radim ,strasno se bojim,imao je kao neku djevojcicu prosle godine i kaze da je tad mislio da mu se svidjaju i muski i zenski ,ali nije imao ni [poljubac ni ni nesto drugo,ocajna sam …
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Vaše pitanje ja bi razdvoio na dva dela. Jedan deo tiče se njegovog povlačenja u sebe i (ne)uklopljenosti u vršnjački milje. Ovaj problem nije retka pojava danas. Naročito inteligentina i donekle drugačija deca ponekad se teško uklapaju sa svojim prosečnim vršnjacima. Potrebna im je podrška da rizikuju pripadanje vršnječkoj grupi ili da stvore sopsveni krug drugova sa kojima su slični ili imaju zajednička interesovanja. Iskustvo pripadanja grupi, u tim godinama najčešće istopolnih vršnjaka jeste razvojno značajno.
Drugi deo tiče se nesigurnosti i istraživanja vezanih za seksualni identitet. Ovakva nesigurnost takođe nije retka pojava u godinama u kojima se nalazi vaš sin. Sami ste naglasili da koliko je vama poznato on nema seksulnih iskustava. Fantazija o seksualnim iskustvima sasvim je drugačija od realnig seksulanog iskustva i vaš sin neće postati homoseksualac ako to nije! Bez obzira na javnost koja kad nas još uvek osuđuje homoseksualnost, za sreću i zdravo seuskalno funkcionisanje vašeg sina važno je da on sebi da prostora da otrkije i utvrdi koji pol ga zaista privlači. Ako bude sebi pokušavao da nametne bilo homoseksualnu bilo heteroseksualno orjentaciju, neće se u tome osećati dobro i neće biti srećan. Naša prava seksualna orjentacija na kraju ipak izbije na površinu tako da u vezi sa tim nemorate imati mnogo briga.
U vazi sa oba problema psihoterapija može biti od pomoći. U traganju za svojim seksualnim identiteom mlade osobe sklone su da idu preko svojih granica i da neadekvatno tumače svoje senzacije i iskustva. Uloga teraputa je tu da im pomgne da poštuju svoje granice i preispituju svoje senzacije i iskustva, kao i budu podrđane da u iskustva uđu onoliko koliko im zaista prija. Na primer mlade osobe su sklone da iz radoznalosti, pomodnosti i želje da sebi nešto dokažu uđu u seksualne eksperimente a da se za to još uvak intimno ne osećaju dovoljno spremno, ili možda baš zbog toga. Takođe su sklone da svoje senzacije sinpatije tumače kao seksualnu privlačnost kada one to ipak nisu. Kako rekoh u vezi sa tim pažljiva podrška terapeuta da prate, osluškuju i bolje razumaju sebe, kao i da prepoznaju i postave svoje granice kada su pod pritiskom, može biti veoma značajna.
O pitanju homoseksulanosti u sferi psihologije još uvek vladaju mnoge nedoumice. Svetska zadravstvena organizacija zauzela je nedvosmislen stav da homoseksualnost nije bolest niti poremećaj i za to postoje ozbiljni razlozi. Velika opasnost, međutim postoji da se mentalni poremećaji kod osoba homoseksualne orjantacije razviju usled nerazumevanja i osude okoline. Strah i nerazumavenje rodtelja daleko je veći nepritalj mladih osoba koje nisu sigurne u svoj seksulani identitet od same te nesigurnosti. Kao što rekoh, pravi seksualni identitet na kraju nađe svoj put i preovlada. Pokušaji lečenja homoseksulanosti nisu dali rezultate! Svaki psihoterapeut ili psihijatar koji ad-hock polazi od pretpostvke da neka osoba nije ili jeste homoseksualac ili da je homoseksulanost bolest koju treba izlečini može svom kolijentu naneti viliku štetu! Moj je savet da svog sina nikako ne vodite kod osoba koje tvrde da “leče” homoseksulanost jer to za njega može biti veoma opasno.
S poštovanjem, Nikola