asked 11 years ago Postovani,
javljam vam se sa pitanjem kome bih mogla da se obratim za pomoc i kako sama sebi da pomognem.
Pre nekog vremena, krenula sam na savetovanje kod jedne terapeutkinje u edukaciji. Devojka je sjajna, zavrsila je psihologiju, vidim da ima znanja, ali mladja je od mene i rekla bih bez iskustva u radu sa ljudima. To meni stvarno stvara neku nelagodu u smislu da ne uspevam da se potpuno otvorim. Nekako, moje neko predubedjenje, kad sam kretala bilo je da ja moram “hladne glave” da pricam sa terapeutom i kako sam pocela tako sam i nastavila. Imam problem da izrazim svoja osecanja, jer sam navikla da su ona bespotrebna i da ih “treba popraviti” ili nesto uraditi ako su losa, ali da nema potrebe da razglabamo o njima pa se osecam kao slabic zato sto uopste imam problema sa njima. I to samo po sebi i nije meni neki problem, jer sam se vremenom naucila kako da razgovaram o osecanjima kada su te neke obicne, svakodnevne stvari u pitanju. Ono sto meni predstavlja veci problem, je sto postoje stvari u mom zivotu koji su za mene prilicno traumaticni, a o kojima ja ne mogu da razgovaram ni sa njom niti sa bilo kim. I ne znam kome da se obratim. Iskreno, osecam se kao prevarant. Godinama sam cutala o svemu kroz sta sam prosla i sada se osecam kao da nigde ne pripadam. Sta sad uopste hocu da uradim sa tim kad je proslo. A iako jeste fakticki proslo i intelektualno proslo, ja se jos uvek nisam suocila sa svime sto se desilo i to me jako muci. Zrtve traume sada imaju kome da se obrate, i kad se obrate obicno su zrtve da kazem skorije traume, ja to nisam. Bogu hvala taj period je sada iza mene vec citavu deceniju, ja sam ziva, zavrsila sam fakultet, zaposlila se, udala, dobila predivno dete i opstala i uspela. Ali sa tim se nisam izborila i u trenucima kada mi se mozak opusti, ja i dalje imam panican strah da ce se nesto opet desiti, da ce me opet povrditi, i dalje s vremena na vreme imam nocne more, gusenja. I kada se to desi, ja se osecam tako bespomocno, a opet ne znam kako da potrazim pomoc niti od koga. O tome jako tesko pricam, a na momente mi je stvarno tesko da taj pritisak izdrzim. I kad resim da se sa tim izborim, kao sto rekoh, osetim se kao prevarant, kao da ja jednostavno “moram” da to ostavim u proslosti i da je moja slabost to sto se sa tim nisam izborila.
Sa ovom terapeutkinjom o tome ne uspevam da pricam i onda se i zbog toga osecam krivom.
Kako da razbijem taj zacarani krug?
S postovanjem,
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Koliko razumem vaše pitanje zapravo ima dva dela. Jeda se tiče razumevanja psiholoških aspekata prirode traume u našem životu a drugi se tiče teškoće u psihoterapisjkom radu sa traumom.
Prvo što bi trebalo imati na umu kada je u pitanju prvi deo vašeg pitanja je to da se trauma nikao ne može eliminisati iz našeg psihološkog bića. Kada se jednom desi ona zauvek ostaje deo nas. Ako je traumtačni iskustvo trajalo i ponavljalo se, ono je tima veće i jače. Da bi smo nekako preživali traumu, mi slikovito rečeno zaledimo taj deo našeg iskustva. Fosilizujemo ga, zakopamo i ostavimo da ležu duboko u našem unutrašnjem svetu, negde gde ne želimo da zalazimo ni za živu glavu. Na ovaj način mi nekao nastvimo da živimo i preživimo. To je deo priče o trumo koji ste Vi sa uspehom obavili. Ostatak psihe očuvao je svoju agilnost i funkcionalnost i Vi imate uspeha u svojoj realizaciji na brojnim planovima. Ponekad međutim to znači da smo se odrekli prava na dobar deo naših osećanja. Osećanja su na neki način slojevita i međusobno povezana i kada bi smo dali sebi prilike da više osećamo ledeni okov koji smo napravili oko traume počeo bi da se kravi a mi to intuitivno, i često postpuno nesveno prepoznajemo kako opasnost. Umesto osećanja, mi razvijamo onaj deo sebe koji nam daje osećaj sagurnosti, a to su veštine, sposobnosti, napredovanje, rešavanje problema jednom rečju ego funkcija.
Problem ostaje u onom delu nas koji je zarobljen u traumatičnom iskustvu. U tom delu nas mi nismo odrasli. U njemu smo još uvek dete koje je suočeno sa nečim što ga beskrajno, preteće prevazilazi i sa čim ono nema ni izbliza kapaciteta da se nosi. Na taj način trauma je poništavajuće iskustvo, iskustvo umiranja. Pošto smo se, da bi preživali jako odvoili od tog mesta, ono je u svom jezgru idalje veoma živo (upravo onakvo kakvo je bilo) i obično izbija uprvo kroz snove, kada smo blizu svom nesvenom i kada naše odbrane, da kažem spavaju. Pošto smo “naučili” da je rešenje u ego kontroli a pošto je san po prirdni mesto gde otpuštamo svoju kontrolu, prestravelji smo i osećamo se krivim kada se trauma korz san ponovo pojavi i podesiti nas da još postoji.
Ono što se kroz rad na sebi kao celoživotni proces svakako može menjati to je naš odnos prema traumatičnost iskustvu i psihoterija jeste odlično mesto da taj proces podrži. Vaša terapeukinja je mlada i Vi se, intuitivno pitate da li će moći da vas drži prilikom ulaženja u te zastrašujuće prostore.
Dve su stvari koje bih izdvoio kada je vaš dalji rad u pitanju. Prvo, imjate u videu da ste se na jednom novou Vi sa traumom već izborili i da ona nikada više neće biti onako strašna kao što je bila kada se događala i kao što se pojavi u snovima (što je isto). U budnom stanju Vi imate sve one mehanizme kojim ste uspeli da je drite na sigurnom. Vi ste dakle već pobedili. Sada vam ostaje da bolje integrišete taj zaleđeni deo sebe koji može da učini da se pomalo osećate kao da stalno sa sobom vučete bukagiju.
Druga stvar je da u radu sa traumom ne treba žuriti. Imate ceo život da lagano menjate svoj odnos prema tom delu svoje psihe, da ga lečite i da se uceljujete. Podržao bi vas da ni ne pokušavate da idete brže nego što osećate da možete. Nemojte preskakati realnost onoga što osećate u vezi sa čitavom stvari i sa svojim terapeutom. Pokušajte da sa terapeutom razgovarate o nekom malom delu onoga što osećate u vezi sa svim tim, a što ste nama ovde napisali. Unesite to u proces između vas dve, onoliko koliko možete, možda u početku samo kroz nagoveštaj. Mislim da bi vam mnogo značilo da vidite reakciju svoje terapeutkinje kada nagovestite svoju nesigurnost u nju. Moćićete da vidite kako se ona nosi sa svojim strahovima i nesigurnošću i tada će te više znati o tome da li želite ili ipak ne želite da sa njom idete još korak dalje na ovom unutrašnjem putovanju. Pošto je koleginica mlada, dajte joj vremena da se konsoliduje, da konsultuje suprviziju i da radi na svojim procesima koje će te kod nje pokrenuti. Njoj će to iskustvo mnogo značiti i kada opet o istom budete razgovarali više puta, moguće je da će se i vaš odnos menjati i da će poverenje rasti.
Ako se to ipak ne bude događalo, nemojte se libiti da pokušate sa drugim teraputom. Terapeuti se razlikuju i po kapacitetu i po stilu rada i po ličnim iskustvima i po spremnosti da se nose sa raznim tipovima problema. Kada ostite da ste od jednog teprauta dobili ono što sve mogli da razmenite, nije nakav greh nastviti rad sa nekim drugim.
Nisu ni svi psihoterapijski modaliteti jednako pogodni za dubinski rad na traumi. Modaliteti koji se usmeravaju na rešavanje problema i kod kojih dominira tehnika, kao što je REBT ili transkaciona analiza manje su pogodni za rad na traumi od dubinskih modaliteta, kaš što je psihoanaliza i od modaliteta koji insistiraju na procesu i lekovitosti odnosa između klijenta i teraputa kao što je geštalt.
Prorađivanjem traume način njenog bivanja u nama se menja. Ako dovoljno pažljivo i na pravi način ulazimo u te prostore, ona postoja mnogo manje zastrašujuća. Naša komunikacija sa njom oslobađa zaleđenu energiju, mi se osećamo lakše i prozračnije, manje imamo potrebu da živimo korz kognitivno i dozvoljavamo sebi veći emotivni kolorit, a traume prestaje da se pojavljuje iz mraka nesvenog kada spavamo. Veliki je zaista benefit od rada na traumi. Čak bi se moglo reći da sa godinama rada ona polako postaje naše unutrašnje bogatsvo koji spektar iskustva življenja čini podpunijim i celovitijim.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Nikola, hvala vam na odgovoru.
U pravu ste, nikakve presije nisu potrebne, to je samo moj ego koji se poigr[quote][quote][/quote][/quote]ava sa mnom i zato mislim crno belo. Da je samo jedna izolovana stvar u pitanju, i tad bi bilo teško. Još uvek učim veštinu ljubavi prema sebi, psihoterapija je stvarno sjajna za rad na sebi. Volela bih da jednog dana kažem sebi da jesam bila žrtva, da ne moram više da bežim od te činjenice, ali da je to prošlo vreme i da sam iz celokupnog iskustva izašla bolja i jača. Problem je što je to u mojim okolnostima teško,što nosim još podosta teških tereta, svoju terminalnu bolest, bolest moje majke koja je nekadašnji alkoholičar, imam velikih fizičkih izazova svakodnevno da opšte ustanem iz kreveta, nemam baš podršku supruga. U takvim okolnostima ova iskačuća osećanja mi baš smetaju, ko da mi nije dovoljno teško i ovako. Na sve to, terapija je mojih jedinih sat nedeljno, prijatelje nemam, živimo prilično izolovano, dešavalo se da mesecima ne vidim poznato lice. Možda su i zato moja očekivanja bila preterana.
Hvala vam na rečima razumevanja zaista deluju smirujuće. Ne sumnjam u to da će na kraju puta sve biti dobro, al meni je zapao izgleda neki baš težak put pun rupa. Ne moram ja sve da znam:-)
Svako dobro i puno srece u vašem radu.
Pozdrav,