asked 11 years ago Moja cerka ima 20 godina i visak od 25 ili 30 kg. Niko ne zna sem nje koliko ima kilograma,jer je to tema o kojoj se ne govori. Ako o tome cutim,i pravim se da ne vidim,dobre smo. Ako progovorim o mrsavljenju,odgovornosti prema svom telu i zdravlju,smrtni sam neprijatelj. Ona je lenja i mislim depresivna. Da li je lenja i depresivna zato sto je gojazna,ili je gojazna sto je lenja,to je pitanje. Jedno drugo povlaci,.zacaran je krug. Mene konkretno interesuje moja uloga. Sve sam pokusavala dok je bila manja,.pretila,molila,predlagala..ne vredi nista. Da li treba da zmurim i da se pravim da to ne vidim,da prihvatim da je debela,(u ovom slucaju me stalno grize savest da joj ne pomazem,da sam pasivna),ili treba da budem otvorena i navalentna,.pripretim ukidanjem telefona,interneta,putovanja,.itd. i da joj otvoreno kazem,.da joj dzabe sto je pametna,nece imati momka,tesko ce naci posao,da budem surova i realna i da kazem da ljudi ne vole debele ljude. Sta da radim?
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Mislim da ne bi bilo odgovorno od mene da uzmem slobodu davati tako direktne savete. Nepoznajem ni vašu ćerku ni vas, ni kontekst ovog problema.
Ono što mogu to je da podržim vaš proces traženja svoga mesta u vezi sa ovim. Mislim dakle da je to više proces nego trenutak odluke.
Kažete da ste sa ćerkom dobro osim kada pomenete pitanje njene gojaznosti. Pozvao bi vas ramilite šta ste pod tim dobrim odnosom podrzumevate. Kako znate da je vaš odnos dobar? Koje su to istuacije u kojime se vas dve osećate podrženo i intimno? Koji su vaši načini da se razmenite i osetite prijatnost međusobnog prihvatanja i pripadanja?
Ova pitanje vam postavljam iz dva razloga. Prvi je taj što izgleda da ste problem o kome govorite pomalo opsednuti i doživljavte ga pomalo katastrofično. A takvo stanje proto nije plodno kada želimo nekome da pružimo podršku da se suoči sa nekčim. Tema gojaznosti, pogotovo kod tako mladih osoba, sa sobom nosi dosta stida, osećaja nemoći i menjka vrednosti, nezadovoljstva sobom i bola. Možda vas vaša ćerka ne pušta u taj intiman prostor, jednim delom i zbog toga što oseća dubinu vaše frustracije u vezi sa problemom oko koga ne može da izdrži ni svoju vlastitu.
Drugi razlog je taj što donošenje radikalnih mera o kojima govorite ima malo šanse da uspe ako nije baziran na zaista čvrsto ukorenjenom odnosu poverenja i ljubavi.
Radeći steriju sa gojaznim ljudima shvatio sam da je jedan deo njihove gojaznosti nesvesna poruka upućena svetu koja kaže “osećam se usmaljeno i nedostojno ljubavi, hoće li iko ikad prihvatiti ovakvu kava sam”. Paradoksalno, kako raste naš osecać da možemo biti prihvaćeni i voljeni bez obzira na našu debljinu, raste i naša snaga i želja da se sa njom borimo, a ne obrnuto. Kolko znate o onom drugom delu začaranog kruka koji ste spomenuli kod vašeg deteta? Najzad razmislite o tome koliko je uopšte funkcionalna, da li radi/studira, druži li se sa ljudima, ima li bliska prijateljstva, ima li hobi, kako provodi vreme, kakvu su joj projekti za budućnost?
Najzad, mislim da Vi imate i pravo i potrebu da ćerki otvoreno kažete ono što vam je na srcu, ono što vas boli, bez obzira na tom što će vas može smatrati smrtnim neprijateljen. Ali mislim takođe da i to zahteva pozadinu u vidu kvalitetnog odnosa. A kada govorite o tome da li da jednostvno okrenete gavu ili sprevedete radikane sankcije, ja se pitam da li bi ste bili u stanju bilo za jedno bilo za drugo. I najzad razmišljam kako je i vama potreban neko sa kim će te deliti svoje strahove i razočarenja, odnosno da je i vama tu potrebna pomoć, ništa manje nego vašoj ćerki.
S poštovanjem, Nikola