Postovani,

U vezi sam dva i po meseca. Pocetak veze je bio jako tezak, bila sam nesigurna u svoja osecanja prema mladicu i vise puta sam bila na ivici raskida, ali obzirom da sam procenila da je u pitanju dobar mladic, htela sam da nam pruzim sansu, bolje ga upoznam, i sacekam da vreme pokaze jesmo li jedno za drugo, ili nismo.

Obzirom da sam u ljubavnim odnosima jako neiskusna (ovo mi je prva veza), nisam umela da se postavim kako treba. Moj stav je bio da trebamo imati barem 5-6 sastanka dok se ne desi neka privlacnost (kod mene), medjutim on je bio jako uporan, pa smo se tako, i mimo moje volje, nekako smuvali vec na drugom sastanku – sto i nije tako lose, obzirom da bih ja, da smo duze cekali, sigurno pobegla, kao sto sam cinila i pre toga. Ipak, u prvim nedeljama zabavljanja bila sam i dalje jako nesigurna (on je za mene bio takoreci stranac, a nikakva privlacnost na prvi pogled se nije dogodila kod mene). Obzirom na njegovo neograniceno strpljenje i dobru volju, mi smo i dalje zajedno, i mogu reci da mi je sa njim sve lepse.

Danas bih nas odnos opisala kao veoma zadovoljavajuc: kvalitetno provodimo vreme, ispostavilo se da smo dosta slicni, uvek nam je zanimljivo, preterano smo nezni, strastveni, dragi jedno drugom, i valjda sve sto treba. Moguce je i da sam zaljubljena, a da ne zelim to da priznam, a mozda i nisam.

Ono sto je problem je moje ponasanje kada se posvadjamo, a zato vam i pisem sve ovo. U poslednje vreme, dva puta smo se posvadjali (za kratko vreme) i dva puta raskinuli (u medjuvremenu se pomirili). Svadja se dogodi iznenada, cak i dok se izlezavamo u krevetu, i to tako da se ja toliko NALJUTIM, da momentalno oblacim jaknu, izlazim iz stana i raskidam vezu uz veoma teske reci. On cuti. Onda prodje dva dana bez reci, pa se neko od nas javi i ponovo se strastveno pomirimo. Ovaj drugi put, svadja se desila takodje iznenada, neplanirano, previse burno, po istom scenariju, iako sam se zaklela da to vise, tako, necu raditi. U tim trenucima, ne mogu da ga gledam, i pozelim da ga izbrisem, i njega, i nasu vezu. Napustim sve u trenutku. Kada me to sve prodje, uzasno patim za njim, osecam se prazno, usamljeno i izgubljeno. Drugarice mi kazu da je to sve nezrelo ponasanje, a mi nismo deca. Bojim se da nam odnos ne predje u patoloski (stalne svadje, pa pomirenja), jer mislim da bi neko od nas mogao da izludi. Takodje se brinem i pitam jesmo li postali zavisni jedno od drugog – kako to da se iznova vracamo vezi, zar je moguce da nam nasa “patologija” nije pokazatelj da je odnos nezdrav i da nismo jedno za drugo? Da li cemo se vecno gusiti, nemocni da odemo? Ili mozda, potajno, uzivamo u svadji i zblizavamo se, patoloski, kroz to. Mislim da je problem u meni, i mislim da bih mogla negativno da uticem na njega. Delovao mi je stabilno i zrelo, a sada je i on poceo da se ponasa kao ja (spominje raskid kada se naljuti, itd). Molim za pomoc. Kako spreciti da ponovo dodje do svadje, koju niposto ne zelim, s obzirom na moju nezrelost, impulsivnost, ili grozan temperament?? Kako sazreti, pobediti sebe i sacuvati vezu? Unapred Vam hvala na odgovoru!