asked 11 years ago ovako, imam 17 godina. Još od osnovne škole imala sam simpatije, kao i ostali moji vršnjaci, međutim u srednjoj školi sam upoznala momka kojeg sam jako zavoljela. Svi s kojima sam dosad razgovarala o tome, nije ih bilo nešto puno, ali ipak svi su mi rekli kako ja ne mogu pričati o ljubavi i kako sam premlada za to. No, ja već tri godine volim tog momka i od prvog dana pa sve do danas ništa se nije promijenilo. Ispočetka smo bili najbolji prijatelji, nismo mogli jedno bez drugog. Nakon nekog vremena mi je priznao da je zaljubljen u mene. Slična stvar se desila i sa mnom. Zavoljela sam ga toliko da mi je teško riječima opisati. Bio je neko za koga sam bila sigurna da bi za mene sve uradio, bar je tada tako tvrdio. Međutim, nakon nekog vremena sve se promijenilo. Bili smo u kratkoj vezi u martu ove godine. Veza je prekinuta početkom aprila. Jako me povrijedio, radio stvari o kojima mi je teško čak i razmišljati. Od tada, pa sve do danas, prošlo je više od osam mjeseci. Nikad nisam progovorila niti jednu riječ s njim, ali ljubav nije prestala. Patila sam, samo Bog zna koliko. Život mi je polako počeo gubiti smisao. U međuvremenu imala sam još jednu vezu od mjesec dana s momkom koji me volio, ali ja njega nisam. Danas više ne znam kako dalje. Život mi je izgubio svaki smisao. Ne vidim nikakav cilj pred sobom. Što je najgore, svjesna sam da sam mlada i da su mi ovo najbolje godine života i to me jako plaši. Bojim se za sebe. Konstantno živim sa nekom tugom i depresijom, mogu slobodno reći da sam zaboravila kakav je osjećaj biti sretan. Gubim volju za stvarima koje sam nekada sa zadovoljstvom radila. Imam ogromnu želju da prebrodim sve ovo, ali ne vidim način. Spremna sam konačno zaboraviti i njega i svoju prošlost koja je za moje godine, rekla bih, bila i previše bolna. Osjećam se usamljeno, glava kao da mi je prazna. Od svega toga, po glavi mi se počnu stvarati neke glupe misli koje me još više umaraju. Ponekad poželim pobjeći od svega toga, ali kako kad je sve to u meni. Strašno se bojim za sebe.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Bez obzira koliko godina imamo, neke stvari nam padaju jednako tesko. Raskid i bol prve ljubavi su traumatični doživljaji koji ostavljaju trag u životu i nikada se ne zaboravljaju. To se bukvalno doživljava kao fizički bol jer se toliko vezujemo za prvu ljubav. U toj osobi smo prvi put pronasli sve ono sto smo mislili da nam je potrebno, ulozili smo sve nade i planove i često maštali o doživotnoj ljubavi. Kada sve to izgubimo osećamo se usamljeno i ponovo na početku. Zato je i proces koji ti se dešava toliko bolan i pada ti teško. Takođe, on je prolazan, i zaista posle dovoljno vremena i bol koju smo osećali počinje da bledi i život se nastavlja svojim tokom i upoznajemo nove ljubavi. Koliko će ovo trajati zavisi od mnogo okolnosti.
Ti jesi možda u “najboljim godinama” ali ne brini da će one ostati neiskorišćene. Daj sebi dovoljno prostora da odboluješ ljubav koja je izgubljena i onda ćeš ponovo živeti punim plućima, bez obzira koliko ti je godina. Ukoliko pokušavaš na silu da potisneš i zaboraviš neke stvari, često ćeš postići samo kratkotrajno olakšanje, kao što je prividna zaljubljenost u nekog drugog. Ne forsiraj sebe dok emocija tuge ne bude u tebi dovoljno vremena da sama nestane.
Pominješ neke zabrinjavajuće misli, ukoliko misliš da ne možeš sama da se nosiš sa ovim procesom ili da ti je potrebna podrška, razmisli o tome da se posavetuješ sa nekim. To može biti neka osoba od poverenja, ili neko iz našeg tima.
Želim ti strpljenje i snagu da izguraš ovo što ti se dešava.
Bojana