Da li mozda Vase nezadovoljstvo ima uporiste u seksualnom zivotu?

Poštovana,

Iako ste iscrpno opisali kako se osećate veoma ste nas malo upoznali sa svojom životnom situacijom. Stanja koja opisujete, primerice nemaju isti smisao kada imamo osamnajst, trideset osam ili pedeset osam godina. Dalje, odnos prema sebi u vezi je sa našom ostvarenošću na emotivnom, društvenom, profesionalnom i porodičnom planu. Emotivna veznaost sa drugim ljudima, društveni staus (npr. obrazovanje), identifikacija sa profesionalnom ulogom.., ono je što čini da osećamo vlastitu vrednost. U tom smsilu rad na gradnji svoje pozicije u društvu i u odnosima gotovo po pravilu donosi osećaj zadovoljstva. Osećanje da smo korisni i potrebni drugima takođe je od velikog značaja.

Ova pozadina, vaši napori da je izgradite, čuvate i razvijate, vaša iskustva u tim naporima od velike su važnosti za to kakv će mo odnos imati prema sebi.

Ponekad nedovoljna ostvarenost na nekom od ovih planova ima vezu sa našim iskutvima iz detinjstva, neadekvatnom ponašanju rodtelja ili identifikaciji sa nedovoljno uspešnim roditeljem. Dominantno osećanje da smo voljeni i podržani, da smo vredni pažnje, da su naši kvalitei prepoznati i realizovani tokom detinjstva stvara u nama bazu sa samopozdanje, osećaj vlatite vrednosti i ljubavi prema sebi u daljem životu. Atmosfera u kojoj smo se rodili i rasli u mnogome oblikuje naš kasniji odnos prema sebi. Ukoliko okolnosti našeg odrastanja nisu bile baš sjajne pred nama je zadatak da tražimo načina da svom unutrašnem detetu budemo bolji roditelj. Ovo podrzumeva proces prepoznavanje, uvažavanja i ispoljavanja emocija koje su ostale zarobljene u detinjstvu. Prepoznavanje i uvažavanje našeg unutrašnjeg deteta i njegovih iskustava doživećemo kao ljubav prema sebi i prihvatanje. Psihoterija daje lepezu složenih tehnika za izvođenje jednog ovakvog pokreta duše.

Njazad savremni čovek i savremeno društvo suočava se sa dubokom krizom životnog smisla. U društvu i civilizaciji koja je nezdrava i veoma zagađena od ekološkog do duhovnog nivoa, savremni čovej pozvan je da traži specifične puteve i specifično herojstvo u osmišljavanju vlastitog života. Mogli bi smo reći da je cilj i smisao našeg postojanja u procesu sagledavanja i razumevanja sebe i svoje specifične priče, upravo u traganju za načinima da sebe podržimo, upoznamo, prihvatimo i volimo.

Bilo kako bilo, psihoterapija vam može pomoći da bolje upoznate uzroke svog stanja, vaš jedinstveni dušveni rljef, vašu unutrašlju lepotu, misteriju, zagonetnost, mračne i svetlosne predele, zime i leta vaših sećanja. Ona vas može podržati u daljim tragnjima za načinima na koji će te pisati vašu jedinstvenu životnu priču, sve dok vaš život ne počne da dobija celovitost i smisao.

S poštovanjem, Nikola

Postovani,htela bih da podelim sa vama situaciju u kojoj se nalazim,a koja u opste nije jednostavna.
Naime,prethodnih godina sam bila ne tako losa osoba,isla sam u gimnaziju,ucila sam,isla na plivanje,na kikbox,judo,kurs jezika..Trudila sam se sto vise mogu da postignem,iako je bilo naporno.Nekada sam celu radnu nedelju spavala po 2-3 sata.Vremenom me je sve to stvorilo fobiju od tako malo sna.Taj je period otprilike trajalo do 4 razreda,a onda mi je sve krenulo nizbrdo. Pocela sam sebi da govorim da tako ne mogu vise,da ja nista ne vredim,da cu propasti,da necu uspeti,da nema dalje. A poceli su pritisci sa tim sta,cu dalje itd.Bilo je stvari koje su me interesovale,ali vremenom se sve to izgubilo. Povrh svega neka moja licnost je prestala da postoji,kao da nemam snage da se izborim,da to prevazidjem. Kako je prolazilo vreme sve vise sam pocela da zaboravlj ko sam,kakve principe imam,da li imalo vredim.Shvatila sam da sve sto radim tokom zivota,da je to lose ,slda sam losa osoba iz svog ugla,iako sam se trudila da uvek svakome pomognem,da dam sta god treba.To se sve vratilo meni losePamcenje je pocelo izuzetno da mi se brise,sto zbog nekih losih stvari koje su se dogodile. Ako pamtim zivot on je bio u proslosti,a ovo sada mi se cinilo da je sve prestalo da postoji.Inace sam imala dosta nisko misljenje o sebi,nisam imala puno prijatelja i onda kada bih pronasla nekoga sve bih ucinila da tu ostane za mene. Kao da sam kupovala prijateljstvo. Problem je bio ocigledno u meni.Jednostavno nije bilo vise sanse kako da nastavim dalje,imala sam fobiju od neke osobe iz proslosti koja mi je neko odredjeno vreme bila i motiv,a onda najgra osoba koju sam mogla ikako da sretnem zato sto me je dodatno uniatila.Pritom u opste vise nemam osecaj za vreme,kao da se sve vrti u krug a ja samo posmatram,kao da ne postojim..U opste ne spavam kao sto to rade ostali ljudi i to je generalno bio jedan od glavnih problema koji me je pratio. Sve je nekako pocelo da se stapa.
Jednostavno nema izlaza,kada pogledam u nekoga ja samo to vidim i cinilo mi se da svi mogu da gledaju kroz mene. Samo zelim sve da prekinem zato sto nema smisla. Ne mogu vise ni da mastam,da se obradujem necemu,ne mogu da se potrudim i budem kao pre. Jednostavno je vreme pocelo da me unistava koje,kako je prolazilo meni je bilo sve gore.Kao da se ne secam gde pripadam,nista bas.Pokusla sam da se vrat,ali jednostano sam videla da ne mogu da nastavim tamo gde je sve stalo. Ne smem da zamislim sta ce se dogoditi. Neki bolji periodi su asocirali sa neke druge osobe,a sada kao da ne postojim. Duhovno me vise nigde nema.Nemam vise na koga da se oslonim,nemam borbeni duh ni sebe da zastitim ni bilo sta. Pre toga sam bila poznata kao neko ko je odlucan,ali eto.. Ne mogu tako da nastavim dalje,a opet me je strah da se i usudim da uradim nesto,vise nece biti povratka.Nije to nikakva tuga,koja ce prestati vec zivot koji nepopravljivo unisten.Verovatno je glavni krivac za to moja licnost koja je lagano krenula da propada.Volela bih da opet mogu da budem ona osoba od pre par godina,a opet znam da se to nece vratiti nikada vise.
Hvala vam na razumevanju,ako nekada procitate.

Premda nisam dodala da nisam tek tako bila depresivna osoba,zato sto mi se u ranijem detinjstvu cinilo sve tako crno.I ranije mi je bilo tesko,a sada mi se cinilo da su mi svi konci ispali oz ruke. Verovatno zato sto su mi roditelji razvedeni i znala sam da ce opet za bilo koju gresku svi svaliti krivicu da je po pitanju toga,da ta skola u m je ugledna.Ne mogu vise ni da se ljutim,ne znam na sta kada ke sve tako niako,otuzno. Trebala mi je ta snaga i mudrost da izdrzim.Razmisljala sam o tome sta ce drugi reci,a onda sam pomislia da me i nece biti briga kada me ne bude bilo. Kako god da okrenem nije bilo resenja,da se izborim sa time.Nije bilo sanse ni za neke male stvari,a kamoli za neke vece.Izvinjavam se na smetnji.

Zdravo!

Ima nečeg u nama što čini da bismo želeli sve i odjednom. U detinjstvu i mladosti život izgleda ogroman i čini nam se da tako mnogo obećava. Zapravo čini nam se mnogo uzbudljivijim nego što to zapravo jeste. Tada želimo da ga zgrabimo celog. Želimo da učinimo nešto veliko, da se ostvarimo na mnogim planovima, da dotaknemo zvezde. Imamo utisak da ćemo samo tako steći ispunjenost i samopouzdanje, osećaj svoje vrednosti.

Ova velika glad može učiniti da živimo veoma brzo i da pokušavamo mnogo toga odjednom. Tada ne spavamo, bavimo se raznim sportovima, učimo, radimo, družimo se, razvijamo razne hobije… Pokušavamo da stignemo svugde i da dosegnemo sve.

Tada je prirodno da nas na tom putu čeka umor i razočarenje. Kada pokušavamo više nego što možemo na kraju učinimo malo. Kada želimo sve na kraju ne dobijemo ništa. Kada nas svuda ima na kraju nas nema nigde. Taj kraj ujedno je i početak. Možda više nikada nećeš biti devojka koja vodi toliko “ispunjen”
život da za spavanje nema više do 2-3 sata. Možda je to i dobro jer to i nije način da izgradiš sebe i svoje samopouzdanje. Ali možda idalje možeš biti devojka koja ima svoje realne planove i koja prema njima ide malim ali sigurnim koracima.

Razočarenja u sebe su važan deo našeg životnog puta. Ona nas uče da stvarnost ima svoja mnoga ograničenja ali i da su načini da budemo srećni često mnogo jednostavniji i pristupačniji nego što mislimo.

Želim ti puno sreće!
Nikola