asked 12 years ago Poštovani,
Imam sina od 3 godine koji još ne govori, ima problema i sa senzornom motorikom, finom motorikom, koncentracijom, pa baš iz tih razloga vodimo ga u jednu ustanovu koja se bavi sa djecom koja imaju poteškoće govora kao i druge razvojne poteškoće. Jednom sedmično vodimo ga na terapiju i ostaje sa tetom koja radi sa njim dva sata. Moram napomenuti da je ovo tek naš drugi odlazak kod njih. Problem je sljedeći, moj muž uđe svaki put sa njim i ostaje jedno desetak minuta i onda napusti sobu, oni su nam rekli da on mora ostati sa tetom SAM jer to je jedini način da se navikne na novo okruženje i rad. Svaki put otplaće jednu turu, ponekad tako jako da povraća, ali se vremenom pomalo smiri i prihvati situaciju onakvu kakva je. Molim za savjet šta da radim, da li da dolazimo češće kako bi se on što prije prilagodio, mislim dva puta sedmično možda po sat vremena, ili da dolazimo jednom sedmično kao do sada. Znam da svaki odlazak kod njih doživimo kao veliki šok kako za njega tako i za nas (zbog njega jer nam je strašno teško ostaviti ga a moramo). Strah koji on svaki put osjeti je veliki iz kog razloga sada se plaši puno stvari kojih se nije plašio prije. Dali mu toliki strah može nauditi? Ali jednostavno nemamo drugog izbora. Moram da kažem da se već vidi napredak, što se tiče samog rada sa njim sada je puno mirniji i kontakt oko – ruka su znatno bolji. Unaprijed se zahvaljijem. Zabrinuta mama.
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Poštovana,
Plakanje dok dece ponekad je veći problem za roditelje nego za samu decu. Veoma intenzivne emocije kod njih obično brzo prođu i sve se nastvlja kao da ništa nije ni bilo. Za očekivati je da će se dete navići i to je verovatno razlog zašto se sa njim postupa na ovaj način.
S druge strane razumna logika je da dete traba poštedeti stresa ako nije neophodan. Prilikom svih odvajanja, naročito ovako male dece, preporučljivo je da dete prođe kroz period adaptacije. To se obično izvodi tako što je tokom prvih nekoliko susreta roditelj prisutan, a zatim počinje da izlazi sve ranije. U celoj vašoj priči meni nije jasno zašto se ne postupa na ovakav način i zašto je toliko važno da dete od početa bude samo sa terapeutom toliko dug period. Jedini razlog mogao bi da bude u tome da dete nikako ne želi da napusti naručje rodtelja i slučno.
Pojava novih strahova može ali i ne mora biti u vezi sa ovim, u svakom slučaju dobro je pratiti nove momente, biti ih svestan i razgovarati o tome sa relevantim ljudima.
Češće odlaženje bi možda bilo od pomoći.
Možda bi bilo korisno da o svemu ovome razgovarate s osobama koje određuju i izvode terapiju i od njih zatražite objašnjenja i postavite im ova pitanja. Ne vidm razlog zašto vaš suprug ne bi ostao duže od deset minuta, osim ako je očito da njegovo prisustvo ometa rad (npr. dete prečesto gleda ka njemu, nije skoncentrisano, neverbalno traži od njega da ga zaštiti i odvede…). Budite uporni ali i otvoreni da čujete njihova objašnjenja.
S poštovanjem, Nikola