Poštovana,

Veoma je teško bilo šta reći bez poznavanja konteksta. Kakvi su odnosi u porodici, kako se majka oseća u vom životu, koliko je zauzeta poslom, u kakvim je donosima sa ocem, ima li još dece, da li je dete morali biti na duže ostavljeno, da li je duže bolovalo od nečega? – sve su relevantna pitanja.

Kada dete plače uvek postoji razlog, samo je nama odraslima često teško da ga vidimo ili shvatimo. Deca ponekad plaču jer je to način na koji pokušavaju da nam kažu ono što ne mogu drugačije. Vi ste sami izneli nekoliko znajačnih razloga. Odlazak u vrtić, druga odvajanja od majke, nesigurnost. Moguće je da dete plače zato što ne želi da majka ode, zato što želi da je drugi ostave na miru, ne želi da se sa njima igra ili da priča, zato što se ne oseća dovoljno sigurno. Ima dece tog uzrsta koja plaču kada god im nešto nije po volji i kada god žele da isteraju svoje. Šta je od svega toga u pitanju teško je reći napamet. Ako dete plače zato što ne želi da se odvoji od majke, to ne znači da treba da prestanemo da ga vodimo u vrtić, ali je detu važno da prepoznamo da je ono tušno i da mu pošaljemo poruku da razumemo zašto je tužno. Dete ima pravo bude tužno ma koji da je razlog po sredi i načlno ne treba mu govorti da ne plače. Dovoljno je recimo reći: “Vidim da sada plačeš zato što ne želiš da ja odem. Ja sad moram da odem ali ću sigruno doći po tebe, kao i svaki put do sada. Mama tebe jako boli i nikad te ne bi ostavila.” Nema vaza ako dete nastvlja da plače. Ono ima sopstvene mehanizme da se smiri i treba ga ostaviti na miru.

Pojačana vezanost za majku i nesigurnost mogu da budu poziv majci da se deteu posveti na neki novi nači način. Ovo što ću sada reći mnogo pomogne takvoj deci. Dobro je da majka odredi neko vreme, recimo pola sata svaki dan, kada će biti posvećena samo deteu. U to vreme ne treba da kuva ručak, razgovara telefonom niti da radi bilo šta drugo. Samo majka i dete u nekoj zajedničkoj igri! Važno je da igra bude u inerakciji. Na primer da zajedno crtaju, zajedno prave kuću od jastuka i knjiga u kojoj će meda da živi, da zajedno vode medu u obdanište gde će se meda igrati sa drugovima i drugaricama… Ovo je i prilika da majka posmatra dete i uči o njegovom doživljau sveta. Može joj recimo postaviti pitanja: kako se meda sada oseća, čega meda najviše voli da se igra sa drugom decom, da li meda više voli da se igra napolju ili u kući, šta meda najviše voli da jede u obdaništu, kako se druga deca ponašaju prema medi, šta mu kažu, šta mu kažu vaspitačice (mogu biti predstavljenje drugim igračkama), da li meda plače kada ga mama ostavi samog, da li seda raduje kada mama duđe po njega u obdanište, šta bi meda voleo da radi sa mamom, čega da se igraju… Svaka detetova priča može da se odigra pomoću lutaka. Majka može da pita sve što je znaima. Zatim igru koe su se igrali mogu zajedno da nacrtaju. Važno je da majka zaista bude tu i da je nište ne ometa. Ako dete traži da se ponavlja ista igra to je sasvim u redu. Deca vole da se isti sadržaju, igre, pesmice ili rtaći ponavljau beskrajno, to im pomaže da ih dobo asimiluju.

Uvek je dobro obratiti se psihologu kada imamo problem koji nas muči.

Srdačno, Nikola

Ja sam nekad bila to dete koje place, i upravo to je potrebno detetu te zene. Meni je pomoglo. Eto malo potvrde iz zivota. Nikola, dali ste dobar savet. Danas vrlo jasno citam signale svog deteta.
Srdacan pozdrav, Dusica.

Hvala Dušice!

Nikola