asked 12 years ago Imam 18 godina i osecam se cesto tuzno bas zato sto razmisljam o zivotu. Razmisljam o tome kako sve brzo prolazi,dani se samo nizu,kao i godine. Shvatam da je zivot kratak,znam da treba uzivati u svemu,ali to uzivanje prodje. Taman docekam dan kad cu se videti s deckom il s prijateljima i jedva cekam da se provedemo lepo i onda kad vece prodje rastuzim se sto je brzo proslo..Da li je normalno tako da razmisljam. Mozda sam postala perfekcionista?
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Poštovana,
Moram priznati da ova tema nije naročito svojstvena osobama vaših godina. Ljudska prolaznost i prolaznosz životnih faza nešto je čime su se bavili mnogi filozofi, pisci i pesnici i sa čim se svako od nas sretne. Prolaznost je neretko povezana sa strahom od nestajanja, kao najvećim strahom sa kojim je čovek suočen. Ovaj strah se ne može u potpunosti prevazići, ali mudri ljudi smatraju da je veliko dostojanstvo i čast sa njim živeti. Možda upravo prolaznost daje našem životu draž i možda bi kao u književnosti bili nesrećni oni koji bi joj utekli.
Ova pitanja nešto su sa čim moramo živeti. Ona spadaju u velika pitanja ljudkse egzistencije a u njihovom svetlu život nam se ponekad čini besmislenim, a ponekad čudesnim i nedokučivim.
Nema drugog načina da se sa njima izađe na kraj do nastojanje da se živi u sadašnjem trenutku sa svim što on obuhvata. Iščekivanje susreta sa osobom koju volite, tzv. slatka čežnja, ima i svoju lepu stranu, kao i nada i vera u dane koje dolaze a koji su pred vama. Bivanje pored voljene osobe svoju ponekad se opsiuje kao trenutak u kome vreme staje, a vreme koje je iza toga beleži ovakve događaje u riznicu uspomena koja zauvek ostaje neotuđivo bogatstvo naše duše. Pored življenja u ovde i sada, dakle, i prošlost i budućnost na neki način pripadju našem životu i spadaju u naš posed.
Srdačno, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Hvala Vam. Da,moguce da nije svojstvena mojim godinama,ali eto bas sam razmisljala o tome svemu.