Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti neretko su veoma šarmantne, prijemčive, interesantne, zavodljive. Ima u graničnosti nečeg neodoljivog, herojskog. To su osobe koje žive na mestima sa kojih mi ostali pokušvamo pobeći, na mestima na kojima se ovaj svet raspada, na mestima koja su možda najbliža istini o praznini i besmislu sveta koji je čovek stvorio.

Kada ih upoznamo često imamo utisak da su na neki način izvanredne i vanserijske, što na svoje načina granične osobe najčešće i jesu. U svetu proseka i sivila, čamotinje i bezbojnosti željni smo života koji priznaje bilstavu egistencijalnu dramu i borbu, na bilo koji način. Ima u tom životu nečeg istinitog, beskompromisnog, poeckog, zanosnog. Stoga su osobe koje žive na granici često veoma sugestibilne, zanimljive, snažnog duha, te mogu biti poželjne u boemskim društvima i kod suprotnog pola.

Generalno bi se moglo reći da je u osobu s dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti lako zaljubiti se jer osoba sa ovom vrstom teškoće nekad naprosto očarava.

Razlog ovome ponekad leži u velikoj strasti s kojim granične osobe žive. Granice, ivice, mesta krajnjih dometa gde su život i smrt u pitanju, imaju sposobnost da nadahnu neverovatnom snagom. To su mesta izuzetnih podviga i prevazilaženja sebe, a granična osoba upravo živi na takvom mestu, između života i smtri, na mestu gde se igra na sve ili ništa, na mestu gde se ili govori s bogovima ili pada u ponore najdubljeg pakla.

One su u veličastvenoj egzistencijalnoj borbi, ponekad s vetrenjačama, što može biti neodoljiva drama sa pevanjem, pucanjem i plakanjem. Ko ne bi pritekao u pomoć jednoj “čestitoj”, “iskrenoj” osobi protiv koje se urotio ceo svet, koja se herojski bori protiv nepravdi, koju su svi napustili?

Graničnost traži da nam drugi priđu i ponesu sa nama strašan teret egzistencije. Kada međutim priđu, graničnost postaje unutrašnja praznina iz koje šiklja divlji strah da ćemo biti napušteni, jer niko nije kadar da sa nama zauvek nosi ogroman teret i dramu egzistencije. Negde duboko u sebi granična osoba je svesna da će kad tad biti napuštena i ovaj strah je lišava svake kotrole i poštovanja svega onoga što smo za nju spremni da učnimo.

Kada vreme prođe i pokaže se druga strana gračine organizacije ličnosti shvatimoo da je zapravo vrlo teško živeti ne granici između života i smrti, u večnom dokazivanju lojalnosti i spremnosti da se iskušava raj i pakao. Očuvati zajednicu, vezu ili porodicu na tom mestu brzo postaje nemoguća misija. Tada se obično postavlja pitanje kako da pomognemo partneru ili članu porodice koji je granično organizovan, jer kako napustiti nekoga ko tako iskreno pati.

Kada je u pitanju teži tip, osobe koje žive sa njima neretko su izložene velikoj frustraciji i osećaju se kao da idu kroz minsko polje jer samo jedan “pogrešan” korak može izazvati eksploziju. Granični se u sekundi osete izdanim i izneverenim “za sva vremena”. Sve je kod njih pitanje života i smrti. Ili smo sa njima spremni da gorimo, umiremo i ponovo se rađamo, ili smo protiv njih, izdajnici čija izdaja je ono što će ih konačno uništiti, jer sa njim više ništa nema smisla.

Naša graničnost čini nas preosetljivim. Najmanji nesporazum, pogrešna, neoprezna reč, najmanja različitost u odnosu na njih može izazvati pravu atomsku eksploziju besmisla u njihovim dušama i buicu ljutnje, tuge u gorčini krajnje napuštenosti u kojoj oni sami stoje nasuprot sveta, nasuprot svih, a sada i naprasno nas koje su voleli više nego boga.

Setite se da živeti na granci ili ivici (link) znači biti stalno u riziku od

katastrofalne greške koja će uništiti svet. Živeti sa osobom koja ima snažno naglašenu graničnu crtu ličnosti znači osećati se upravo onako kako se ona oseća: na ivici života i smrti, na ivici na kojoj živeti znači herojstvo.

Život na granici učinio je od graničnog tipa ličnosti preosetljivu, paranoidnu osobu koja će vaše korake i postupke držati pod lupom i lako proceniti kao neprijateljske i usmerene direktno protiv nje. Reakcija će obično uslediti odmah. Graničnost često sa sobom nosi sklonost dramatizaciji i preterivanjima svake vrste. Zapravo svet graničnosti je svet krajnosti i krajnjeg preterivanja i nikada nije do kraja jasno da li to istiniti doživljaj ili privid, manipulacija i namerno preterivanje sračunato na to da se drugi kontroliše osećajem krivice. Za čas, iz čista mira govore se velike reči, padaju pretnje i najteže moguće optužbe i ko je sklon da tome podlegne jer je zaljubljen ili slab, taj će dugo i beznadežno biti zatočen.

Osobe sa snažno razvijenom graničnošću imaju veliki problem sa osećajem krivice i neadaekvatnosti. Njihov svet je snažno polarizovan. To je crno beli svet u kome nema, niti sme biti nikavih nijansi. Ili ste sa njima ili ste protiv njih. Ili ste najbolji ili ste najgori. Nema i ne sme biti sredine. Biti kriv ili odgovoran za našto ravno je samoj smrti. Biti kriv ili odgovoran znači ne biti dostojan života. Osećati krivicu i neadekvatnost za njih je potuno nepodnošljiv, tako da će ova osećanja i to u svoj njihovoj dramatičnoj razornosti okačiti na vas.

Živeti sa graničnom osobom stoga često znači živeti sa stalnim optužbama da ste uradili nešto je neoprostivo, što vam nikada neće biti zaboravljeno, nešto što konačno i nepovratno znači kraj, nešto što je tu drugu osobu ubilo, dovelo do ludila, nešto čemu se nikada od vas nije nadala.
Razorni osećaj krivice i neadekvatnosti koji osećaju duboko u sebi granične osobe snažno potiskuju i projektuju, obrću ka spolja na svoju okolinu. To je njihov način da se makar malo rasterete i nekako prežive sa ogromnim strahom i bolom koji se krije ispod.
Stoga je važno da budete svesni da niste vi krivi za eventulane impulsivne reakcije granične osobe sa kojom živite jer je nemoguće da svoje ponašanje držite potpuno pod kontrolom (tj. nije sva odgovornost na vama).

Ponekad su članovi porodice opsednuti onim što će reći i učiniti, kako ne bi pogoršali stanje svoga člana, a ta opsednutost stvara neizdrživu napetost i neizvesnost, kajanje i strepnju ili/i teška međusobna optuživanja. Ovaj veliki trud da se ne učini i ne izgovori nešto pogrešno nužno vodi u laži i prikrivanja koja kada se otkriju izazivaju pravi rat. Veliko uzdržavanje smenjuje se sa dramatičnim sukobima. Živeti sa graničnom osobom znači živeti u polju graničnosti što s vremenom sve koji su uhvaćeni u to polje čini graničnim. Drugim rečnim, život u polju teško granične osobe upravo je život na granici što nas neodoljivo povezuje sa našom sopstvenom graničnošću.

Na pitanje da li je po sredi odluka ili sudbina da se živi na granici u ovom graničnom svetu koji i sam buja u kratkom bljesku između života i smrti nemamo odgovora i verovatno ga nikad neće biti. Bilo kako bilo osoba sa snažnom graničnom organizacijom ima puno pravo da oseća kako oseća a drugi imaju puno pravo da ostanu uz nju ili da se sklone.

Ljubav prema fatalnim osobama nije retka pojava a motivi su duboki, često nesvesni a opet sasvim razumljivi. Jer osoba koja živi na granici, u večnoj egzistencijalnoj drami i razračunavanju sa svetom i životom u dubini svoga srca nije manje dobra ili loša nego bilo ko drugi. Život sa njima često je privlačan, ma koliko bio odbojan i težak, jer naše sopstveno granično jezgro želi da bude tu, gde se život i smrt mešaju do neprepoznatljivosti i gde se svedoči hrabrošću i lojalnošću koja nadrasta i život i smrt u opojnosti herojstva.

S druge strane čini se da što je osoba ostvarenija i stabilnija u funkcionsanju potreba za opuživanje drugih je sve manja. Osobe sa blažom graničnom organizacijom ličnosti zapravo nekad mogu biti prilično stabilne, nekad u dužim a, nekad u kraćim vremenskim periodima. Uostalom svi smo manje ili više granični a svet koji smo stvorili, globalno gledano raspet ja na bezbroj načina što dramu egzistencije čini istorijski stvarnom.

Ponašanje okoline koje bi pomoglo osobama sa ovim dijagnozom u velikoj meri zavisi od načina na koji se problemi manifestuju, njihove učestalosti i snage i naše sopstvene graničnosti koja nas na kraju, apsurdno možda i drži na ukletim mestima silom sudbine ili odluke.

Bilo kako bilo pravo malo herojstvo jeste življenje sa osobama koje žive herojstvo graničnosti i lično u svom srcu imam razumevanja za one koji tu istrajavaju i verujem da za svoje granične partnere, roditelje, prijatelje ili rođake čine veliku stvar.

U ozbiljno graničnom svetu kao što je ovaj, u svetu snažnih potiskivanja i masivnih odbrana u kome potisnuto na kraju izbija na najstrašnije načine, naše eksplicitne ili potisnute graničnosti duboko su isprepletane. Društvo je surovo, nehumano i psihopatsko i svi se mi manje ili više trudimo da to ne primećujemo svakodnevno i oko sebe, pa ne čudi što naš veliki bol i optužba na kraju iz nas izbiju na ovaj ili onaj način, a graničnost ili sklonost životu sa graničnima samo je jedan od možda bezalenijih načina u poređenu sa psihopatijom na primer.

Jer kao što je nekad neko rekao nije normalno biti normalan u ovako nenormalnom svetu. Upravo ta normalna nenormalnost možda je suština graničnosti ili je možda ono što nas njima tako privlači. Absurdnost je odgovor na absurdnost egzistencije koju je čovek doveo do kraja.

Neki autori smatraju da je ova vrsta poremećaja hornična (kao i ostali tzv. poremećaji ličnosti – LINK). Oni su stoga skloni da savetuju članovima porodice da, koliko mogu prihvate da će se problemi javljati povremeno ili često i da je najbolje što mogu da učine to da vode računa o sebi i svojim životima, dakle da pomognu svom članu indirektno, radeći na svom ostvarenju i razvoju, odbijajući da im se natovari breme potpune odgovornosti, tj. da se prema članu koji ima problem ponašaju normalno, kao što bi se ponašali prema zdravoj osobi, imajući u vidu da njegove impulsivne reakcije nemaju toliko veze sa njima koliko sa njima samim i da oni tu ne mogu mnogo.

Lično smatram da ovakav stav nije bez rezloga jer članove porodice oslobađa i ohrabruje da normalno žive svoje živote što je svakako dobro za njih pa tako i za celu porodicu. Opsesivna fokusiranost na člana koji nosi simptom svakako neće pomoći, naprotiv, možda je to upravo “željeni” odgovor na onaj manipulativni deo granične prirode, onaj koji traži publiku, onaj koji u svoj vrtlog želi uvući sve one koji se nađu u blizini.

Osim toga ovakav stav, ako je moguć, osobi koja je nosilac simptoma vraća njen deo odgovornosti. Ako dotični ne želi da ide na terapiju, odlično bi bilo da ostali članovi porodice idu na individualne ili na porodičnu terapiju. To bi ih podržalo i pomoglo da osveste način na koji kokreiraju problem kao i da uvide gde zapravo leži njihov deo odgovornosti i gde su njegove granice.

S druge strane ne zaboravimo da je biranje življenja sa graničnom osobom pandan naše sopstvene, potisnute grančnosti, da tako kažem, ili nekih drugih kompatibilnih patologija, ako je patologija ovde uopšte prikladna reč. Jer ovo razmatranje teži da ide dalje od površne podele na zdravo i bolesno koja pripada psihijatriji kao jednom političkom stanovištu.

Sposobnost da se okrenemo sopstvenom životu upravo je životna. To je sposobnost da odgovorimo na svoju graničnost promovišući sposobnost da živimo i budemo manje, više zadovoljni, što je sasvim legitimna težnja. Problem je upravo u onome što sam već istakao, a to je da je naša, prikrivena, potisnuta, pozadinska graničnost ono što nas veže za one koji su manje, više otvoreno granični.

I eto nas opet na mestu gde je važno priznati da je graničnost, kao nenormalno stanje upravo normalan odgovor na jedan nenormalan svet koji smo kao vrsta stvorili svedočeći svoju duboku poremećnost kao vrsta. Uostalom o tome toliko govore sve umetnosti sveta, kao pokreti osobođeni političke prisege političara koji se “brinu za zdravlje drugih”.

Kako je osnovna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti nestabilnost, bilo bi dobro da članovi porodice, koliko je to moguće, u svom ponašanju i reakcijama pokažu stabilnosti i nezavisnost.

Naravno ovo je često veoma teško a ponekad i nemoguće, tim pre što upravo odsustvo stabilnosti kod nekog od roditelja (ili kod oba) predstavlja jedan od faktora razvoja poremećaja kod deteta.

Stabilnost znači ponašanje bez velikih oscilacija, velikih reči, velikih osuda i velike drame. Reči kao što su “uvek”, “nikad”, “zauvek”, “potpuno” i slične ne bi bilo loše, koliko je to moguće izbaciti iz rečnika. Mislim na izjave tipa: “Nikad se nećeš promeniti; nikada nisi uradio ništa za sebe/mene; nikada nisi imao normalno društvo; potpuno si mi upropastio život; uvek me dovedeš do ludila; uvek radiš ono što ja mrzim; uvek me povređuješ; nikad ti neću oprostiti; potpuno si me razočarao; zauvek smo završili…”

Od važnosti bi bilo da članovi porodice drže jasne granice. Granica znači da ličnost ima svoj integritet, samostalnost i nezavisnost, ono što drugome dozvoljava u odgovarajućim okolnostima i ono što drugome ne dozvoljava. Na primer razmislite da li i u kojim okolnostima dozvoljavate da vam granice budu pređene? Šta radite da biste onemogućili da vam se probije granica… Da li i do koje mere dozvoljavate da budete servis njegovih potreba?
Pošto je, kada se granica postavi moguća inpulsivna reakcija, važno je da, koliko je to moguće, ne dozvolite da vas to potrese, da izbegavate durenja, ćutanja i uzvraćanja, da budete svesni da je vaša prva obaveza i pravo da vodite računa o sebi i svojoj dobrobiti pa tek onda o ostalima.
Bilo bi veoma dobro da granična osoba u porodici ima makar jednu osobu u koju ima poverenja i sa kojom ima dobar odnos u kojem se oseća uzajamo prihvatanje. Ovakva osoba može mu pomoći u planiranju svog života i svojih obaveza, može mu ukazivati na realnost, realne opasnosti i realne mogućnosti.
Pored stabilnosti na svaki mogući način, naravno važno je i strpljenje i nezavisnost. Ako osoba sa graničnim poremećajem ne poštuje vaše planove i dogovore on to čini sebi a ne vama. Važno je da kritike i prekori budu umereni. Imajte na umu da su vaše moći veoma ograničene i da ćete, ako ne budete poštovali njihove granice, pored najbolje volje samo pogoršavati stvar.
Postoje mehanizmi da se naprave dogovori o reagovanju u kriznim situacijama. Na primer može postojati dogovor da ako se oseća loše osoba ima obavezu da se javi osobi od poverenja kako bi blagovremeno otišli lekaru, zvali hitnu pomoć i sl. Ovde spadaju i takozvani antisuicidalni ugovori (ugovori protiv samoubistva). Važno je imati na umu da impulsivnost kao karakteristika ovih poremećaja nekad dovodi do toga da ove starategije nemaju efekta. Ipak dobro je imati ih i obnavljati ih.

Izgleda je kod graničnog proremećaja ličnosti najdominantniji strah od napuštanja. Granične osobe ne mogu da istrpe bliskost, ali ne mogu da istrpe ni napuštanje. Bliskost za njih znači da će biti uništene (progutane) od strane druge osobe, a napuštanje znači da će propasti.

Stoga će granična osoba sve učiniti da je zavolite a zatim će vam pokzati koliko vas mrzi jer je upravo vi, osoba koju je najviše zavolela snažno povređujete. Drugim rečima osoba sa graničnim poremećajem sve će učinti da je zavolite a onde će sve učiniti da je napustite i tako će igrati svoju graničnu igru.

Ova igra se zove između dve vatre. Jedna vatra je bliskost i kada joj se približi “granični” će bežati glavom bez obzira. Druga vatra je napuštanje i kada joj se približi granični će okrenuti na drugu stranju.

Stoga ćete, ako živite se graničnom osobom osećati da vas ona mrzi i da istovremeno nikako ne želi da je napustite.

Kod umerene graničnosti koju mnogi od nas nose u sebi, stabilan partner i stabilan emotivni odnos je od ogromnog značaja za rehabilitaciju. U mojoj psihoterapijskoj praksi video sam nekoliko slučajeva u kojima se graničnost mojih klijenata značajno i trajno smanjila kada su uspeli da u svoj život unesu red i stabilnost a od najveće pomoći bila je srećna okolnost da su se našli u vezama sa dosta stabilnim osobama koje su ih volele.

Kada vreme prođe i pokaže se druga strana granične organizacije ličnosti, shvatamo da je zapravo vrlo teško očuvati zajednicu, vezu ili pordicu. Tada se obično postavlja pitanje kako da pomognemo partneru ili članu porodice koji je granično organizovan, nesvesni da je naša, potisnuta graničnost upravo ono što nas drži u takvoj vezi.

Neki autori smatraju da je graničnost vrlo složeno stanje duha, kombinacija zavisnosti, izbegavanja, narcizma, histrioničnosti, sa ovim ili onim vrstama opsesivnosti ili paranoidnosti, pa će svako dovoljno samosvestan i iskren prema sebi biti u prilici da ove tendencije prepozna i kod samoga sebe.

Ono što se na početu činilo tako zavodljivim, duh našeg graničnog patnera, njegova snaga i principijalnost brzo se izvrće u svoju suprotnost. Granična osoba lako postaje vrlo posesivna i optužujuća što snažno provocira našu patologiju. Njoj je naprosto “najgore” a mi, ako je volimo, “dužni smo” da podnosimo sva njena stanja i pružamo joj ogromne količine pomoći i utehe, jer ona ima jedino nas ili možda nema nikog i utopiće se, sama i napuštena od svih ako je i mi “izneverimo”. “A ona bi se za nas borila do poslednjeg daha.” Ovo je otprilike sistem unutrašnjih istina ili možda manipulacija jedne granične osobe i jednog graničnog sveta, pa je nadam se razumljivo zašto sam ključne reči stavio pod znake navoda.

Da li su po sredi istine koje ćemo živeti ili manipulacije, ili upravo nešto između istina i manipulacija, na svakom od nas je da prosudimo za sebe.

Svako postavljanje granice i svaka različitost graničnu osobu učiniće veoma nezadovoljsnom, tužnom ili optužujućom. Ona se oseća iznevereno. Konačno smo je i mi izdali, mi za koje se toliko žrtvovala poklonivi nam sam svoj život.

Ova vrsta pritska nagnaće nas da počnemo da se i sami služimo lažima i manipulacijama kako bismo izbegli sukob, a naš granični patner će to brzo nanjušiti i otkriti. A onda se može desiti pravi pakao, jer granične osobe mogu biti sklone impulsivnim postupcima i izlivima besa na maštovite i teatralne načine, često pred “publikom”. Mnogi granični vole publiku, jer im gubljenje kontrole u javnosti daje osećaj važnosti i bivanja u centru pažnje, iako će kada napad histerije prođe ponovo doživeti snažan strah od napuštanja, gubitka identiteta i načina na koji će ih drugi ljudi sada videti i doživaljavati.

Život sa osobom sa dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti tražiće od nas velike žrtve, ogromnu ljubav i stalno dokazivanje da je nećemo izneveriti. Taj život podrazumeva da smo mi sami veoma, često nadljucki stabilna osoba, ali i osoba sa veoma jasnim i snažnim granicama, osoba koja je u stanju da voljenog ostavi njegovim dramama i da ne brine mnogo, uverena u to da već čini dovoljno ili najbolje za svoga partnera. Život sa graničnom osobom traži veliku svest o tome šta jeste a šta nije naše polje odgovorosti i šta jeste a šta nije u našoj moći.

Da bi zajednica sa graničnom osobom opstala, potrebo je dakle da smo u stanju da svog patnera u velikoj meri prepustimo sebi samom i da veoma vodimo računa o sebi, i da smo istvoremeno u stanju da tolerišemo uvrede, ucene, pretnje i sumnjičavosti.

Osobe koje poseduju ovu vrstu stabilnosti mogu za granične osobe biti veoma lekovite i značajne.