Manija i hipomanija smatraju se poremećajima raspoloženja koji su po načinu ispoljavanja suprotni depresiji. Kod manije i hipomanije govorimo o povišenom raspoloženju koje se u psihijatriji smatra poremećajem. Kod hipomanije govorimo o manje naglašenom, povišenom raspoloženju, a kod manije o veoma izrazito povišenom raspoloženju.
Iako na prvi pogled može delovati čudno zašto psihijatrija povišeno, dobro raspoloženje u izvesnim slučajevima smatra poremećajem, manična stanja i manične epizode zapravo su vrlo neprijatne za pacijentovu okolinu jer je manični pacijent vrlo naporan, a ponekad i za samog pacijenta. Manični pacijenti su veoma aktivni, malo spavaju, mnogo pričaju, veseli su i puni optimizma ali ponekad i svadljivi i skloni incidentima. Donose neracionalne odluke, neracionalno troše novac, upuštaju se u razne sumnjive poslove, prebrzo sklapaju prijateljstva i intimiziraju se, započinju mnoge aktivnosti i poslove ali ih ne završavaju. Fizički su veoma pokretljivi, često menjaju planove, ne drži ih mesto.

Zbog svega ovoga manični pacijenti postaju umereno do potpuno nefunkcionalni, u zavisnosti od snage manije, donose pogrešne poslovne procene, upuštaju se u rizična ponašanja, mogu se ponašati promiskuitetno, traže velike količine novca, kupuju automobile, planiraju da zarade veliki novac i sa ushićenjem govore o svojim planovima i sposobnostima, mogu biti sklone kocki a alkoholom i drogama pospešuju ili pokušavaju da olakšaju svoje stanje. Zbog svega ovoga manična epizoda može se smatrati opasnim poremećajem. Samom pacijentu i njegovoj porodici ona može naneti dosta štete, pa je važno na vreme je prepoznati i lečiti.

Manični pacijenti obično nisu svesni da imaju problem ali to zapaža njihova okolina. Oni retko kada sami dolaze po pomoć i često odbijaju članove svoje porodice sa uvređenošću i ljutnjom, tako da u dovođenju maničnog pacijenta na lečenje ponekad mora da interveniše policija.

Manija je stanje izrazito povišenog raspoloženja, suprotno depresiji. Manije se odlikuju i povišenom energijom, povišenom aktivnošću, naglašenom emocionalnošću, govorljivošću, veselošću, smanjenom potrebom za spavanjem i raznim drugim simptomima koje ćemo detaljno pobrojati kasnije.
Manični poremećaji se razvrstavaju prema tome da li idu u kombinaciji sa fazama depresije i da li se manična stanja ponavljaju. Manija se može javiti kao izdvojena manična epizoda koja se neće ponoviti. Ako se manično stanje ne ponovi, ako joj nije prethodilo depresivno raspoloženje i ako se posle nje ne javi depresivno raspoloženje, psihijatrija govori o maničnoj epizodi.

Ako se manično stanje ponavlja ili ako se pre ili posle maničnog stanja javi depresivno stanje, psihijatrija govori o bipolarnom (dvostrukom) poremećaju, koji se ponekad još naziva i manično-depresivni poremećaj, manično depresivna psihoza, cirkularna psihoza, ciklotimija, bipolarna depresija.

Manije se još dele i prema tome da li se tokom njih javljaju psihotični simptomi ili ne. Psihotični simptomi su narodski rečeno gubitak razuma, odnosno gubitak kontakta sa realnošću. Na primer kod nekih pacijenata za vreme manične epizode javljaju se sumanute ideje veličine, oni sebe smatraju izuzetno važnim i sposobnim osobama koje će napraviti velika dela, zaraditi veliki novac, a sve to bez realnog osnova ili u težim slučajevima veruju da već imaju mnogo novca ili da imaju neke specijalne natprirodne moći, da je neka važna, poznata osoba zaljubljena u njih (eratomanske sumanute ideje) a da pri tome to ne odgovara stvarnosti. Razlikujemo, dakle manije sa psihotičnim simptomima i manije bez psihotičnih simptoma.

Simptomi manije su vrlo bogati i raznovrsni. Mogu se javljati kroz sve psihičke funkcije (emocije, mišljenje, pažnja (svest), nagoni, volja, opažanje) u raznim kombinacijama. Radi lakšeg snalaženja razvrstaćemo simptome upravo prema pobrojanim psihičkim funkcijama:

Kada su u pitanju emocije postoji naglašeno, povišeno uglavnom dobro raspoloženje (hipertimija) koje odlikuje osećaj bezrazložne sreće, radosti, veselosti do nivoa euforije. Osoba je sklona pesmi, smehu, šali, naglašeno gestikulira, ima pojačanu facijalnu ekspresiju, teatralna je. Zapaža se dakle živa mimika, sjaj u očima, pokreti su ubrzani, osoba može ostavljati utisak da je pod dejstvom alkohola iako nije.

Manična osoba je obično puna sebe i zadovoljstva sobom, životom, svojim šarmom, izgledom i svojim sposobnostima. Oseća se naglašeno samopouzdano, bezbrižno, sigurno. Povišeno raspoloženje može se podizati do nivoa ekstaze i egzaltacije ali se može i naglo promeniti u osećanje ljutnje koje za rezultat može imati arogantno i agresivno ponašanje pa osoba može biti sklona incidentima raznih vrsta. Osećanje ushićenosti može se promeniti i u izrazito iritabilno osećanje, sumnjičavost čak paranoidnost. Maničnu osobu lako je isprovocirati, a kada se uzme u obzir da njihova napadna ushićenost, stalni pokret sa mnogo govora i samouverenost mogu biti i jako naporni, to se često i događa.

U retkim slučajevima neki pacijenti u stanju manije manifestuju samo iritabilno, naglašeno svadljivo, sumnjičavo, paranoidno osećanje, bez uobičajne veselosti i dobrog raspoloženja. Oni su naglašeno i vrlo uznemireni, takođe u stalnom pokretu, hostilni (ispunjeni mržljom), puni ljutnje i neprijateljstva.

Manična stanja su vrlo teška za podnošenje kako za samog pacijenta tako i još mnogo više za njegovo okruženje, naročito za njegovu porodicu. Zbog smanjene samokritičnosti i prebrze pažnje manični pacijenti obično nisu svesni da sa njima nešto nije u redu. Obično kažu da su samo veseli i ako nastavite da insistirate na tome mogu postati ljuti i agresivni. Vrlo retko sami dolaze na lečenje.

2. Ruku pod ruku sa opisanim emotivnim aspektima idu i poremećaji volje. Manična osoba je vrlo aktivna, pokretljiva, puna planova koji se često menjaju, sklona velikim naporima. U kombinaciji sa samopouzdanjem i izmenjenim procenama stvarnosti pacijent u maničnom stanju sklon je dezinhibiranom (bez samokontrole) ponašanju. Tako su manične osobe sklone raznim opasnim poduhvatima, nekad iz potrebe za takmičenjem i samodokazivanjem (skakanje sa velikih visina, skokovi sa visokih stena u vodu na moru, agresivni kratki treninzi, brza vožnja motornim vozilima, tuča, udvaranje mnogim ženama kada su u pitanju muškarci, kupovanje skupih poklona, zakupljivanje skupih hotela, rasipanje novca…)

Poremećaji volje u vidu dezinhibiranog ponašanja u velikoj meri zasnovani su na poremećajima mišljenja po sadržaju. Manična osoba može imati značajne poremećaje mišljenja po sadržaju koji se manifestuje kroz sumanute ideje (nije pravilo) veličine, uglavnom vezane za svoju ličnost. Tako pacijent veruje da ima izvanredno veliku snagu, da je veoma privlačan, moćan, uticajan, važan. Pacijent može verovati da može da učini stvari za koje je potrebna ogromna fizička snaga (npr. da podigne automobil ili da pobedi svetskog prvaka u boksu ili tenisu i slično) ili da je neverovatno izdržljiv (na primer da može da trči 100 km bez prestanka ili 100 km na sat i slično). Pacijent obično veruje da bi bio najbolji na svetu u nekim vrstama aktivnosti, na primer u muzici ili sportu, samo da mu je pružena šansa da se pokaže. Može verovati da ima izvanredne ideje i planove koji će mu doneti ogromnu moć i bogatstvo, da je u njega zaljubljena neka važna osoba, da mu šalje poruke i skrivene signale, da jako želi da ga vidi ali joj njeno okruženje brani (eratomanske sumanute ideje). Sumanute ideje veličine mogu se širiti i na druge pa osobe u maničnom stanju mogu biti i veoma lakoverne, verovati da imaju moćne prijatelje i zaštitnike, da su upoznale osobe ogromne moći i uticaja, da su sreli osobu svog života koja ima neverovatne kvalitete i potpuno je izuzetna. Za maniju mogu biti karakteristične i religijske sumanute idaje, pa osoba može verovati da je u dosluhu sa Bogom ili nematerijalnim bićima koje je vode ili da je dobila posebne moći ili zadatke, npr. da spase svet, da osnuje novu religiju koja će doneti velike promene i slično. U navedenim slučajevima, kada su sumanute misli naglašene govorimo o maniji sa psihotičnim sindromom.

Osim po sadržaju, misli mogu biti poremećene i po formi. Mišljenje je uglavnom veoma ubrzano pa osoba može imati osećaj da ne stigne da izgovori sve što joj padne napamet, javljaju se budice ideja ili da se misli tako brzo smanjuju pre nego što stigne da ih upamti, da prosto beže (fuga idearum). Govor je u skladu sa mnoštvom misli ubrzan (logorea), osoba može satima govoriti bez prestanka, često ne završavajući misli i haotično skačući s teme na temu, kao da pokušava da mnogo toga kaže odjednom, pa ju je teško pratiti i razumeti a sve zajedno deluje veoma zamorno.

Svesnost je očuvana što znači da se pacijent uglavnom pravilno orjentiše u prostoru (gde se nalazi) i u odnosu na sebe (zna ko je). Ipak postoji značajno oštećenje pažnje. Pažnja se brzo seli sa objekata na objekat (pojačana vigilnost i smanjen tenicitet pažnje), tako da manična osoba počinje mnoge aktivnosti ali ih ne završava. Tako manični pacijent može da vodi dva razgovora u isto vreme ali ne može da zadrži pažnju na jednoj stvari.

Potreba za snom je uglavnom smanjena, pa u stanju manije osoba može spavati i samo 2 – 3 sata. Nagon za ishranom (glad) takođe može biti pojačana, ali usled pojačane pokretljivosti osoba obično ne stiže da jede ili da završi obrok, pa posle nekoliko zalogaja može promeniti aktivnost. Može se javiti gubitak težine. Nedostatak sna u kombinaciji sa nedovoljnom ishranom može dodatno pogoršati stanje tokom manije pa se, naročito u kombinaciji sa alkoholom može javiti delirantno stanje sa halucinacijama. Inače halucinacije nisu specifične za manična stanja i javlju se retko.

Tokom maničnog stanja pacijenti mogu biti skloni preteranoj konzumaciji alkohola i/ili droga a manični poremećaji ponekad su maskirani alkoholizmom i ređe narkomanijom. Pojačana upotreba alkohola posledica je dezinhibiranosti (slabe kontrole nad impulsom), a u nekim slučajevima pacijenti zapravo pokušavaju da “leče” maniju alkoholom, jer alkohol kao depresor može dovesti do osećaja da su se konačno opustili.

U sferi socijalnih odnosa manični pacijent se jako brzo sprijateljuje i intimizira, vrlo je neposredan, može biti šarmantan a njegova veselost može delovati zarazno. Ne postoji osetljivost na socijalni kontekst pa isti manir spontane razdraganosti pacijent zadržava bez obzira da li razgovara sa prijateljem, poslodavcem, policajcem, sudijom ili lekarom.

Manična stanja su vrlo teška za podnošenje kako za samog pacijenta tako i još mnogo više za njegovo okruženje, naročito za njegovu porodicu. Zbog smanjene samokritičnosti i prebrze pažnje manični pacijenti obično nisu svesni da sa njima nešto nije u redu. Obično kažu da su samo veseli i ako nastavite da insistirate na tome mogu postati ljuti i agresivni. Vrlo retko sami dolaze na lečenje.