Telo je savremenom čoveku postalo veliki neprijatelj. Telo ga sprečava da uživa bez mere, da se provodi bez kraja, da danonoćno radi, da stigne gde god želi, da postigne sve što je sebi zacrtao, da bude srećan, telo mu postavlja ograničenja.

Telo je savremnom čoveku postalo predmet među ostalim predmetima. Fizička stvar među drugim mrtvim stvarima. Predmet koji po svojoj volji i želji može oblikovati, menjati, prilagođavati svojim ukusima, trendovima, modi.

To neposlušno, strano, samovoljno telo preplavljuju osećanja kada im nije mesto, ono se drznulo da se suprotstavi našoj volji, ono je ukočeno i ukrućeno kada treba da bude meko i toplo, ono je slabo kada treba da bude jako, ono nam daje utisak praznine kada treba da osetimo sreću, ono drhti kada treba da ostanemo smireni, još jedino ono pruža otpor našim zamislima o tome šta bismo, kako i koliko trebali da osećamo, a šta ne.

Savremena medicina zaključila je da je većina bolesti našeg tela, psihosomatskog karaktera, odnosno da je povezana sa stanjem našeg duha, uže sa anksioznošću, strahom, depresijom, brzinom savremenog života.

Povišenu anksioznost često prate mnogi telesni simptomi. Glavobolja, pritisak ili bol u grudima, bolovi u stomaku kao što su grč u želudcu ili bolni probodi u crevima (kolike), knedla u grlu, napetost (spazam) mišića ramena i vrata, prekomerno znojenje, znoj vrlo neprijatnog mirisa, lupanje srca, samo su neki od njih. Zašto je to tako?

Iako smo ponekad svesni šta nas je sve snašlo, oko čega brinemo i čega se plašimo, kod tipične anksioznosti ovo obično nije slučaj. Naprotiv, kada je u pitanju anksioznost i naš subjektivni doživljaj strepnje i zabrinutosti obično prevazilazi realne probleme, realne uzroke straha. Strepnja i nezadovoljstvo najčešće se pojavljuju u negativnim mislima od kojih ne možemo pobeći, koje se ponavljaju, opsedaju nas i vrte se u krug, mučeći nas. Kada vidimo da nismo gospodari sopstvenih misli pitamo se šta nam se to dešava i plašimo se da ćemo izgubiti razum ili da ćemo poludeti. Ponekad uošte ne znamo da kažemo šta je naš problem, šta je to što nas muči.

Sve ovo zapravo govori o tome da je anksioznost u vezi sa snažnim mehanizmima potiskivanja negativnih emocija i nezadovoljstva. Emocije, naročito “negativne” potiskujemo iz mnogo razloga.

Prvo socijalno nisu prihvatljive. Društvo nas uči da treba uvek da se smejemo i da budemo srećni. Još od malih nogu od roditelja dobijamo naređenja da prestanemo da plačemo, da moramo biti jaki da ne smemo biti tužni, da smo ružni kada smu tužni, da ništa nije vredno naših suza…  Od malih nogu dakle uče nas da progutamo svoje neraspoloženje, tugu i bol, da budemo vedri i sunčani.

U svetu odraslih ako smo tužni ili samo neraspoloženi to znači da “nešto sa nama nije u redu”. Popularna psihologija nas bombarduje instant receptima za sreću i dobro raspoloženje.

Najzad najčešće ni sami sebi ne želimo da priznamo da smo zapravo nesrećni. Ako i pokažemo svoje emocije drugi će učiniti sve da nam “pomognu” tako što će nam reći da nemamo razloga za tugu i zabrinutost, i da ne treba sebi to da dozvolimo jer ima ljudi u mnogo goroj poziciji nego što je naša. Negativne emocije su danas postale tabu. Popularna ideologija o srećnom životu ih zabranjuje.

Drugo negativne emocije, ne samo da nisu popularne nego i objektivno smanjuju našu funkcionalnost. Odvlače našu pažnju, slabe našu koncentraciju i rezultati našeg rada su slabiji. Živimo u svetu koji je opsednut perfekcionizmom u kome moramo biti veoma efikasni i brzi a greške nisu dozvoljene. U takvoj konstelaciji opasno je i nedopustivo dati sebi luksuz prepoznavanja i prepuštanja negativnim emocijama. Najzad živimo brzo tako da za emocije, naročito one “negativne” jednostavno nema vremena.

Današnji čovek je u veoma slabom kontaktu sa sobom. Niko nas ne uči da osećamo i pratimo sebe već upravo suprotno.

Tako dolazi do toga da se plašimo od samog našeg straha, od same anksioznosti. Umesto da nađemo načina da budemo sa svojim strahom i da ga izrazimo i kako nam za to nedostaje podrška iz okoline, mi snažno potiskujemo svoje strahove i uopšte negativne emocije. Energija međutim ne može da stoji. Progutani strah, nezadovoljstvo i suze moraju naći svoj način da izbiju iz nas. Taj način je naše telo. Progutani strah pretvara se u lupanje srca, drhtanje i bolove u stomaku. Progutane suze i neiskazana ljutnja pretvaraju se u knedlu u grlu. Progutana tuga pretvara se u bol u grudima. Progutana ljutnja dalje se pretvara u bol ili “kamen” u želudcu. Kamen u našem želudcu su događaji koje ne možemo da “svarimo”. Bol u grudima je progutana tuga koja iznutra “bode” naše srce. Knedla u grlu je sve ono što na silu moramo da progutamo. Naše telo postaje poprište bitke koju sami vodimo sa sobom da bi smo sve ono što osećamo zadržali u sebi.

Da bismo zadržali svoje emocije naše telo mora da se stegne, a metabolički procesi moraju da se uspore. Na taj način dobijamo mišićni spazam, bol u ramenima i u leđima, a usporavanje metabolizma dovodi do nadimanja i oticanja.

Da bismo se nekako odbranili od osećanja koja potiskujemo mi razmišljamo, analiziramo, razmišljamo. Nabijamo svu svoju energiju u glavu u pokušaju da glavom kontrolišemo sebe i svoja osećanja. Rezultat je pritisak u glavi i glavobolja.

Ako svojoj anksioznosti ne posvetimo pažnju, ona se može pretvoriti u napade panike ili u depresiju. Postajemo neraspoloženi i tužni “bez razloga”. Umorni smo i nemamo energiju jer smo svu energiju potrošili na borbu sa sobom i potiskivanje svojih osećanja i nezadovoljstva.  Tuga probija našu branu i pojavljuje se u talasima, kao očaj i bezdan, kao samosažaljenje i bespomoćnost. Postajemo skrhani i bezvoljni, plačljivi ili suvi. Za osobe iz svoje okoline imamo mnogo osuda. Stvari koje su nam ranije pričinjavale zadovoljstvo više nam nisu važne. Najzad depresija nas uznemirava i plaši. Trudimo se da i nju negiramo i poništimo. Opiremo se iz sve snage i time zapravo samo pojačavamo svoju anksioznost. Depresija teko pojačava našu anksioznost a anksioznost nas ponovo vraća depresiji. Ovo često opisujemo kao živo blato ili začarani krug. Potisnute emocije su ona voda koja blato našeg života čini živim i žitkim. Emocije koje smo zarobili u sebi, u svome telu sada su zarobile nas.