Najnovija otkrića dovela su do fantastičnih zaključaka po kojima je naš mozak poput plastične mase koju sami možemo oblikovati. Oblikujući svoje životno iskustvo, svoj životni stil i svoje doživljaje, imamo fantastičnu sposobnost programiranja i reprogramiranja ovog najsavršenijeg biološkog procesora. Psihoterapija i programi ličnog rasta i razvoja zapravo predstavljaju sticanje znanja o ovom procesu kroz praktično korišćenje veština oblikovanja fantastične plastičnosti našega mozga i naše biologije uopšte.

Funkcionisanje ljudskog mozga još uvek je velika nepoznanica. Ipak, primena sofisticiranih istraživačkih tehnologija dovodi poslednjih godina do neverovatnih otkrića. Ova otkrića iz osnova su promenila sliku o mozgu koju smo do skoro imali.

Suština ove promene sastoji se u otkriću da se mozak menja i razvija tokom čitavog ljudskog života i da su ove promene u tesnoj vezi sa iskustvima koja kreiramo i životnim stilom koji vodimo. Neuronske šeme koje smo razvili nalaze se u procesu stalne validacije i reorganizacije. Ovaj kapacitet za razvoj, promenu i prilagođavanja naučnici su nazvali plastičnost mozga.

Kada su u pitanju psihoterapija i lični rast i razvoj, danas je sasvim izvesno da takvi procesi menjaju način na koji mozak funkcioniše. Traumatična iskustva dovode do svesnih ili nesvesnih očekivanja da će se takva iskustva ponoviti, a ova očekivanja „zapisana“ su u našim neuronskim strukturama. Ona često pokreću lance nervnih reakcija koje se manifestuju kroz osećanja i ponašanja koja su karakteristična za izbegavanje negativnih iskustava.

Nažalost, upravo takva negativna očekivanja i njima prikladna ponašanja čine da srljamo u situacije koje će ponoviti naša negativna iskustva.

Na primer, negativno iskustvo sa autoritetima kod deteta izazvaće strah i paniku kada god se nađe u ispitnoj situaciji. Organizam će se mobilisati za beg ili odbranu i nama će biti veoma teško da se pred autoritetima ponašamo racionalno. Panika će dovesti do loših rezultata na ispitu i potvrditi negativno iskustvo. Na ovaj način fomira se začarani neurološko-bihevioralno-empirijski krug.

Osoba za koju se bliskost pokazala kao opasna, jer je u vezi s ljubavlju uvek išlo i nerazumevanje, omalovažavanje i povređivanje od strane majke, oblikovala je svoj mozak na taj način da situaciju ljubavi i intimnosti instinktivno prepoznaje kao opasnu.

Kad god bi poverovala i počela da se hrani majčinom ljubavlju, majka bi je grubo napuštala, jer nije bila u stanju da pokaže dovoljno postojanosti. Njoj će stoga biti veoma teško da se opusti i primi ljubav, kao i da se oslobodi ponašanja koje je razvila da bi preživela, kao na primer da se povuče pre nego što sama bude napuštena, ili da rigidno kontroliše svoga partnera. Ovim obično potpuno nesvesnim ponašanjima osoba samo kreira situaciju u kojoj će potvrditi iskustvo.

Na primer, njen strah i nesposobnost da ima oslonac u sopstvenom poverenju u ljubav će je terati da se ponaša ljubomorno i posesivno, a ovo će odbiti njenog partnera.

Dobra vest za sve nas je da nam plastičnost mozga omogućava da se ovakvo stanje promeni kroz psihoterapiju. Osvešćivanje naših trauma i reakcija kao i kreiranje novih iskustava do kojih se dolazi tokom terapije zapravo predstavlja stvaranje novih moždanih „zapisa“ i probijanje novih neuronskih „stazica“. Ako sa svojim terapeutom uspe da kreira prostor intimnosti koji je siguran, i ako takvo iskustvo dovoljno potraje i bude dovoljno potvrđeno, naš mozak će imati jednu relativno novu sposobnost. Naši nervni impulsi dobiće alternativu pa će u skladu sa tim i naši doživljaji i ponašanja moći da budu drugačiji.

Naravno, ovaj proces nije ni lak ni brz. Potrebno je vreme da bi se stare stazice u terapiji razotkrile i osvestile u svakodnevnom životu, a ovim osvešćivanjem one donekle gube moć. Ova spoznaja često je zarobljena ispod mnogo tuge i ljutnje koja je povezana sa osujećenošću. Reč je dakle o višeslojnom neurološkom bloku koji se mora lagano rastapati sloj po sloj.

Još više je vremena potrebno da bi se prokrčile i utabale nove stazice, jer se one kojima smo godinama išli ponašaju kao tobogani koji po inerciji povlače nervne impulse u skladu sa starim iskustvenim šemama koje smo nebrojano puta potvrdili.

Ipak, strpljiv razvoj alternativnih iskustava s jedne strane, i osvešćivanje i razbijanje uniformisanosti starih obrazaca s druge menjaju način funkcionisanja naše neuronske mreže! Savremena neuronauka sa sve više pouzdanosti tvrdi da promena jeste moguća. S jedne strane, stare stazice dobijaju alternativu u novim i sve snažnijim, a sa druge strane mozak stiče sposobnost da svoju neuronsku mrežu koristi sve kompleksnije, pa svesnost pruža mnoge načine da se putovanje koje je krenulo starim stazicama ipak završi drugačije.

Na seansama psihoterapije, naime mi provociramo stara iskustva, suočavamo se sa njima, ispitujemo ih i kreiramo način da ih obuhvatimo i integrišemo. Tako to prestaju biti jednosmerni putevi bez povratka, već funkcionalni delovi sistema koji dobro rade svoj posao kada su potrebni i od kojih možemo mnogo lakše odustati vraćajući se u sistem kada nam nisu potrebni.

Istraživanja pokazuju da se radom na sebi plastičnost mozga održava i da ju je stalnim procesom ličnog rasta i razvoja moguće očuvati uprkos starenju. Radom na sebi činimo da naš mozak održi elastičnost i sposobnost da se menja i prilagođava, što je od suštinske važnosti za našu dobrobit.

Autor: Nikola Krstić

  Za verovanje da je ljubav lekovita i čudotvorna, danas imamo i naučnu potvrdu. Kreiranje zdravih emotivnih odnosa i život u zdravom psiho-socijanom okruženju ima neverovatan uticaj na naše, kako somatsko (telesno) tako i psihičko zdravlje. Ključ je u ogromnim uticajima sredine u kojoj živimo. Zdrava emotivna sredina, ali  i životni stil koji negujemo imaju odlučujući uticaj na epigenetičke strukture našeg organizma.   (…)