Iako dečija psiha ima ogromne potencijale za razvoj, adaptaciju i kompenzaciju, njihove tegobe neretko se manifestuju kroz simptome koji zabrinjavaju roditelje. Deca postaju hiperaktivna, neposlušna, agresivna, arogantna, ili pak previše povučena, okrenuta sebi, izvan kontakta sa svetom, plačna i s manjkom samopouzdanja, nekoncentrisana, neodgovorna. Pojavljuju se neracionalni strahovi, noćna mokrenja, čudna ili bizarna ponašanja, problemi u obdaništu ili u školi… U ovim situacijama veoma je važno potražiti pomoć na vreme i ne čekati da simptomi prođu “sami od sebe“. Psihoterapija za decu je verovatno pravi izbor.

Psihoterapeuti su razvili čitave sisteme rada sa decom najrazličitijeg uzrasta (od 3 godine do 16 godina) koji se odvijaju kroz igru i na deci pristupačan, zanimljiv i prihvatljiv način. Cilj ovog rada je da pomogne detetu da izrazi svoje emocije (strahove, zabrinutosti, tuge, ljutnje) i način na koji doživljava svet. Ovim izražavanjem kroz igru, crtanje, pričanje priča.., dete se oslobađa suvišne tenzije i oseća olakšanje. Pažnja koju mu terapeut poklanja hrani ga i krepi.

Nažalost, savršeno roditeljstvo ne postoji, a činjenica da naše dete ima problem kreira kod nas snažan osećaj stida i neadekvatnosti. Vaspitanje je vrlo složen posao koji zahteva znanja i veštine kojima nas niko ne uči. Deca su neretko suočena sa problemima koje mi ne vidimo, ne razumemo ili jednostavno ne znamo kako sa njima da izađemo na kraj. Preokupirani smo svojim problemima i poslom, nemamo dovoljno vremena, veština, strpljenja, a mališanima kao da je potrebno sve vreme i sva pažnja ovoga sveta. Neretko smo nestrpljivi, nervozni, preterano zahtevni ili preterano popustljivi. U kontaktu s decom uglavnom smo usmereni na ono što vidimo kao pogrešno, pa ih kritikujemo i ispravljamo. Deca ovo obično doživljavaju kao omalovažavanje i torturu pa tako i reaguju.

Mališani pritom poseduju osetljiv psihološki sistem i krhku mentalnu ravnotežu. Oni nemaju razvijene mehanizme odbrane svojstvene odraslima. Njihovi mehanizmi odbrane su bazični, masivni i siloviti, a na duže staze dovode do veće štete nego koristi. Osim toga mališani nemaju ni mehanizme kojima bi sebi i drugima objasnili svoj svet, ono što osećaju i žele. Najzad, ove veštine i mehanizmi često nedostaju i nama odraslima.

Konačno, terapeut je u stanju da dečiji svet približi roditelju, a roditelja da podrži i ohrabri. Pre ili kasnije, roditelj kao neizostavni element uključuje se u terapiju što mu pruža priliku da nauči tehnike istinskog komuniciranja sa detetom, sagledavanja i zadovoljavanja detetovih autentičnih potreba, koje nisu uvek jasno vidljive na prvi pogled. Cilj ovog rada je kvalitetan kontakt, a jedini on čuva našu decu od izazova koje život pred njih postavlja.