Današnji čovek veoma je sklon depresiji ili depresivnim poremećajima. Depresija ili depresivni sindrom (skup simptoma) kako se u psihijatriji još naziva, jedan je od najčešćih mentalnih poremećaja. Prema nekim procenama 1/5 ili oko 20% opšte populacije barem jednom tokom svog života ispolji depresivne simptome.

U psihijatriji depresija se svrstava u poremećaje raspoloženja. Kada govorimo o depresiji mi dakle govorimo o depresivnom raspoloženju. Pod raspoloženjem se podrazumeva skup naših afektivnih (emotivnih) stanja tokom dužeg vremenskog perioda. Kada su naše emocije uglavnom pozitivne, kada smo dobre volje kažemo da smo dobro raspoloženi.

U psihijatriji pod depresijom se podrazumeva negativno, loše raspoloženje koje mora trajati najmanje dve nedelje ili duže. Glavna obeležja depresije su utučenost odnosno gubitak volje i interesovanja koje može ali i ne mora biti kombinovano sa tugovanjem. Gubitak volje i interesovanja za svakodnevne aktivnosti praćen je i apatijom, gubitkom osećaja životnog zadovoljstva. Aktivnosti koje uobičajno donose zadovoljstvo i pobuđuju interesovanje više nemaju tu moć. Dominira osećanje praznine, bezvoljnosti, razočaranja, gubitka životne energije.

Ako depresija traje nekoliko nedelja ili meseci, u psihijatriji se govori o depresivnoj epizodi. Istraživanja su pokazala da skoro svako bar jednom u životu prođe kroz depresivnu epizodu. Kada depresija traje duže, mesecima ili godinama tada govorimo o distimiji (hroničnoj depresiji). Nekada depresija dolazi i povlači se, da bi se posle nekog vremena ponovo pojavila i tada govorimo o rekurentnom depresivnom poremećaju.

Ostaje najzad pitanje kako razumeti činjenicu da depresija i drugi poremećaji raspoloženja poprimaju u savremenom svetu ovako dramatične razmere. Izgleda da je čovek biće otuđenosti, izgleda da smo se otuđili od sebe i sopstvenih potreba a zatim i od drugih i od sveta uopšte. Mediji i društvo, te uverenja i očekivanja naših roditelja stvaraju u nama vrednosni sistem. Na pijedestale vrednosti stavljamo svašta, od uspeha, karijere, moći i novca, do mirnog porodičnog života. Problem je u tome što, šta god da stavimo na pijedestal našeg sistema vrednosti, skoni smo da ga idealizujemo i smatramo onim što našem životu treba da obezbedi smisao.

Ako ne ostvarimo vrednosti koje smo proglasili najvažnijim depresija se javlja kao razočaranost životom koji nam eto nije pružio ono što bi nas učinilo srećnim. Ako li s druge strane ostvarimo vodeće vrednosti, razočarenje dolazi otud što spoljašnja ostvarenja daju kratkotrajan, prolazan osećaj zadovoljstva. Praznina nas ponovo osvaja i mi opet doživljavamo razočarenje.

Smisao života i osećaj sreće koji on sa sobom nosi, ne da se uhvatiti i posedovati. On se iznova stvara, obasjava nas i obasipa radošću, a zatim nestaje ostavljajući nas da tražimo ponovo, da se ponovo nadamo i maštamo.  Ova plima i oseka smisla ponovo nas i ponovo suočava sa svim onim od čega bismo želeli da pobegnemo. Tehnologija, nauka, blistavi svet koji živi tamo negde napolju obećavaju nam raj, a potom nas ostavljaju da se batrgamo na suvom. Raj ima preveliku, za nas često nedostižnu cenu i kada ga i kupimo ubrzo počinje da truli i da se raspada.

Filozofija egzistencije svedoči o tome da se svakom čoveku pitanje smisla života ponovo i ponovo vraća i da živeti, upravo egzistirati znači hodati po oštroj ivici ambisa sumnji i dovoljnosti. Smisao se jednostavno ne može posedovati a čovek izgleda ne može sasvim prihvatiti tu činjenicu. Tako lako postajemo žrtva uverenja da svi ili bar većina, ona bolja većina ljudi ima sreće da živi smislenim i ispunjenim životom, dok nama, to nekako ne uspeva. Beg u materijalno bogatstvo ili u san o bogatstvu koje savremeni svet nudi, upravo je ona otrovna pilula iz koje klija seme depresije koja u ovim dramatičnim razmerama izjeda današnji svet.