Svako od nas u sebi ima svojstva i narcizma i zavisnosti i opsesivnosti pa čak i emotivne nestabilnosti, histerioničnosti, psihopatije…

Važno nam je da osetimo da smo po nečemu izuzetni. Osećaj izvanrednosti, neponovljivosti važan je deo naše slike o sebi. Pa ipak ponekad smo zavidni ili skloni da potcenjujemo ili nipodaštavamo druge i njihova postignuća. Prija nam pomisao da smo važniji od drugih. Ranjivi smo i preosetljivi na kritiku. Sve su ovo uobičajena ljudska osećanja i načini na koji se manifestuje naša narcistička crta.

Osećamo da ne možemo da živimo bez nekih osoba ili stvari. Očekujemo da drugi treba da budu servis naših potreba. Potrebno nam je da se oslonimo. Na ove načine manifestuje se naša zavisnost. Živeti znači biti zavistan na mnoge psihofizičke načine.

Često menjamo raspoloženja, retko nam se dešava da se trajno osećamo dobro, nekad kroz razna raspoloženja prođemo tokom istog dana, od ushićenosti do apatije. Menjamo odluke i planove. Ima dana kada se osećamo potpuno bezvredno. Preosetljivi smo na odbacivanje. Osećamo da su nas drugi izdali. Osećamo se kao da živimo na granici ili na ivici ponora. Ovo su načini na koje se manifestuje naša emocionalna nestabilnost – graničnost.
Ponekad dramatamo, skrećemo pažnju na sebe. Preuveličavamo naša stanja i naše doživlaje. Pokušavamo druge fascinirati i opčiniti. Prenaglašavamo svoja osećanja u želji da dopremo do drugih i da ih opčinimo. Sami smo preplavljeni našom životnom dramom i želimo da drugi to vide i da ono što nam se događa shvate ozbiljno. Ovo je način na koji se pojavljuje naša histerioničnost.

Ponekad jednostavno ne osećamo ništa, ne osećamo empatiju iako mislimo da bi trebalo da osećamo tugu ili radost. Nekad plutamo po svojim svetovima negde između neba i zemlje. Gradimo poglede na svet koji nas odvajaju od sveta i koji predstavljaju sigurno mesto gde se možemo sakriti. Zaneseni smo religijskim, parapsihološkim, mističkim, filozofskim ili naučnim idejama. Tamo smo nedodirljivi. Ovo su načini na koji se manifestuje ono što psihijatrija zove shizoidnom crtom.

Ponekad osetimo razornu mržnju i želju da se svetimo. Čini nam se da bi smo uživali da nanosimo bol onima koji su se ponašali grubo ili nečovečno. Osećamo da imamo pravo da kršimo pisane i nepisane zakone da bi dobili ono što nam je nepravedno oduzeto. Čini nam se da smo spremni na sve samo da bi smo ostvarili naše ciljeve. Naši ciljevi su nam toliko važni da smo spremni nemilosrdno da manipulišemo drugima samo da bi ih ostvarili. Ovo su načini na koje se manifestuje ono što se u psihopatologiji smatra psihopatijom.

Uplašeni smo i bežimo u rigidnost i striktno se držimo svojih stavova ili propisanih pravila. Ponašamo se birokracki i poštujemo i najbesmislenije propise. Nikako ne rizikujemo i svaka improvizacija i spontanost za nas je izazovna i uznemirujuća. Ovo su načini na koje se manifestuje naša anankastičnost.
Verujemo da drugi na sve moguće načine pokušavaju da nas prevare. Skloni smo teorijama zavere i uplašeni smo. Ovo su načini na koje se manifestuje naša paranoidnost.

Svi smo u izvesnoj meri nefleksibilni, preosetljivi, ranjivi, nepoverljivi, zatvoreni. Ponekad ove osobine narastu i mi primećujemo da se osećamo drugačije. Ovo može delovati zastrašujuće i upravo se i treba shvatiti kao upozorenje, ali najčešće nema veze sa poremećajem ličnosti.

Najzad, svi u manjoj ili većoj meri patimo. U nekim životnim fazama naša patnja čini nam se beskrajnom. Osećamo se kao da smo ušli u mračni tunel bez kraja. Kao da smo izgubili sebe.

Neke naše teškoće svakako su u vezi sa načinom na koji smo odrastali i vaspitavani, sa događajima i klimom u našem detinjstvu i mladosti.

Svako od nas u izvesnoj meri i na neki način ima teškoću da oseti da je zaista voljen, da voli sebe i da voli druge, svako od nas čitavog života traga za ljubavlju. Svako se ponekad pita da li me drugi zaista vole i svakome je ponekad teško da bude zadovoljan sobom.

Uvek pomalo sumnjamo. Sumnjamao u sve i u svakog. Ipak, u životu svakog od nas postoje momenti kada nas sumnje slome. Tada se osećamo posebno razočarano ili promašeno.

Ako smo iskreni prema sebi i introspektivni, ako iole poznajemo sebe uspećemo sebe da pronađemo u mnogim karakteristikama raznih poremećaja ličnosti. Ovo ipak ne mora da znači da smo se kanadidovali za dijagnozu poremećaja ličnosti.

To međutim ne znači da ne treba da se bavimo svojim narcizmom, svojom opsesijama i uopšte sobom. Teškoće koje osećamo važan su deo puta i važno je da ih lečimo i prihvatamo. Sama psihijatrijska dijagnoza nam neće pomoći da upoznamo svoj narcizam, svoju zavisnost, svoje ljubavi i svoje patnje, neće nam pomoći da podržimo i razumemo sebe.
Nije dobro da sami sebi pokušavamo da postavimo dijagnozu poremećaja ličnosti jer to može biti posledica naše svesne ili nesvene potrebe da omalovažavamo sebe, ili da opravdamo sebe i svoje ponašanje i odbacimo odgovornost (ponekad se smatra da su poremećaji ličnosti trajna stanja koja se ne mogu prevazići (saznaj više). Pošto smo poremećeni imamo pravo da se ponašamo na neadekvatne načine i nema svrhe da radimo na sebi. Ponekad kroz deklarisanje sebe kao poremećene ličnosti zapravo nesvesno sebi želimo da damo na važnosti i/ili da nateramo okolinu da naše patnje konačno shvati ozbiljno. Možemo biti skloni da ubedimo sebe da imamo poremćaj ličnosti pa možemo početi da se ponašamo i u skladu sa drugim simptomima o kojima smo čitali a koje do tada nismo imali. Pošto svi u sebi imamo crte i osobine koje odgovaraju raznim poremećajima ličnosti, ubeđivanjem sebe da smo poremećena ličnost možemo zapravo provocirati i rasplamsavati svoje nesvesno na način koji nam neće doneti dobrobit.
Psihijatrijske dijagnoze, dakle trebalo bi ostaviti onima koji se time bave – psihijatrima. To ne znači da ne treba da upoznajemo sebe, da ogledamo sebe, da istražujemo sebe i ono što osećamo. Ipak nije potrebno da to krstimo psihijatrijskim dijagnostičkim kategorijama. Dovoljno je da budemo u kontaktu sa onim što osećamo i da razvijamo veštinu da to artikulišemo, izrazimo, da mu damo značenje i smisao (saznaj više).