Strpljenje je odlaganje zadovoljstva. Pre nego se prepustimo uživanju u punom kontaktu obično je potrebno da zadovoljstvo „zaslužimo“. Na primer, ja volim da pripremam hranu i da uživam u hrani koju sam prirpemio. Ali da bih sebi priuštio to zadovoljstvo potrebno je da strpljivo odem u nabavku, što baš i ne volim. Potrebno je da na pijaci tragam za najkvalitetnim namirnicama. Da bih se prepustuo uživanju u ukusima potrebno je da, nekad satima pripremam hranu.

Senzacija nosi sa sobom uzbuđenje. Na primer, glad pokreće. Senzacija nas zapravo obaveštava o urgentnosti potrebe koja se pojavila. Što je senzacija jača, to je potreba urgentinija.

Organizam, prirodno, želi brzo zadovoljenje potrebe. Ako bi mobilizacija i ackija mogle da se dese munjevito, olakšanje zadovoljenja bi odmah nastupilo.

Duge faze mobilsanja i akcija, s neuspesima i uspesima, s druge strane, prdstvlaju proces učenja, odnosno povećavaju naše veštine. Kroz savladavanje prepreka učimo kako da dosegnemo cilj. Ipak, ovaj proces ja frustrirajući, ijako ispunjava naše druge, ne toliko dominatne potrebe, kao što je potreba za usavršavanjem, ovladavanjem tehnikama i veštinama, istraživanjem, eksperimentisanjem, napredovanjem, itd.

Strpljenje je, dakle, retrofleskija. Učeći se strpljenju učimo se retrofleksiji. Učimo se kontroli impulsa i odlaganju zadovoljstva.

Teškoća da se pokaže strpljenje, da se ciklus kontakta produži a zadovoljstvo odloži, u velikoj meri je stvar navike. Reč je o svim vrstama navika koje podrazumevaju zavsisnost od brzog uzbuđenja, od brzog dopanima, noradenalina i sl.

U smislu psihopatologije ovde govorimo o zavisnosti od supstanci i o poremećaju impulsa (kocka i sl.). U obzir dolaze i zavisnosti od svih „brzih“ energija. U ishrani to su brzi šećeri i pojačani ukusi a možemo govoriti i o video igricama i kratkim internet sadžajima (vesti, šortsovi i sl.).

Osnovna GT strategija sastoji predstvalja korišćenje svesnosti sada i ovde. Klijent postaje svestan težnje da skrati ciklus konatkta, a korz samo vreme terapijske senase uči da ga produži (ekspermentiše sa produžavanjem). Više o ovome vidi u mom tekstu o poremećaju impulsa.

Drugi element strategije predstavlja učenje kontrole snage uzbuđenja disanjem. Psihoterapeut i klijent disanjem kroz seansu uzbuđenje nastoje učiniti podnošljivim.

Telesni pokret, ples, nalaženje načina ispoljavanja uzbuđenja takođe je od velikog značaja. Sećam se klijentka kome je veoma prijalo da cupka (skakuće u mestu) dok razgovaramo. Prvo bi se pojavila neprijatana tenzija u nogama a zatim cupkanje u dećem položaju. Podržavao sam ga u ovom pokretu i prirdruživao mu se. Ustali bi smo i skautali za vreme senase.  Povremeno bi smo stali i duboko disali. Ove skakutave seanse donosile su nam izvanredno olakšanje. Izrazili bi i potrošili energiju nestrpljenja i doživeli mir.

Nestrpljenje je, kada sam ja u pitanju još i u vezi sa utiskom ili uverenjem da neću stići na vreme, da ću propustiti. Život je trka i nema dovoljno vremena, poruka je koju sam dobijao kao dete. Kao disleksičnom i disgrafičanom detetu, vreme predviđeno za kontrolne i pismene zadatke uvek mi je bilo veoma kratko, što je sa sobom nosilo mnogo stresa i doživljaja neadekvatnosti i neuspešnosti.

Zadovoljtva su kratka a rad je beskrajno dug i na kraju ne doseže svoje ciljeve, jer vremena opet fali. Ovo iksustvo vezujem za celokupno školovanje. Od prvog razreda pa do kraja fakulteta. Prtisak rokova i nedosežnost rezultata (narcistično visoko postavljenih), deo su iskustava koji su kreirali moj doživalj da nikad nemam dovoljno vremena.

Čak je u škloskim danima moj metabolizam bio izrazito brz a razvio sam i simptom kontrakcija debelog creva na nervoj bazi (kalike). Bio sam mršav ijako sam jeo velike količine hrane i vrlo brzo ponovo bih osetio glad. Stalno sam žurio i u toj žurbi, naravno, propuštao da učinim mnoge potrebne stvari. Moje nestrpljenje bilo je ogromno.

Tokom osnosvne škole nisam mogao da zaspim uoči putovanja. Moje uzbuđenje je bilo previše veliko.

Svojevrsna polarna adapacija bila je prokrastinacija. Verovatno nastojanje da se tenzija uzbuđenja umanji.

Još uvek mi je, na psihoterapji, povremeno potrebno da se bavimo ovim nezvršenim poslovima. Potrebno mi je da od terapeuta dobijem ono što tada nisam. Rauzmevanje mojih teškoća namseto osude. Pohvalu i podršku. Ugledavanjem mog nadprosečnog truda. Divljenje. Ljubav.

Interesnatno je da sam već u drugoj godini gimanzije pokazao podložnost zavisnosti a pred kraj srednje škole razvio sam ozbiljnu zavisnost od opijata. U kasnim tridesetim godinama imao sam problema sa kockom. Kao i imupsivnost, zavisnost od supstancija se dovodi u vezu sa težnjom da se ciklus kontakta skrat i da se pribavi brzo zadovoljstvu u koje se nije uložio trud.

Tema strpljenja na poseban način vezana je i za iksustavo psihoterapije. Naime psihoteraija je spor proces. Ijako geštalt nusi promenu sada i ovde, tokom same seanse, taj efekat nije dugog veka. Gubi se za par sati ili nekolko dana. Da bi postao trajniji potrebi su meseci, ili godine. Terapija traži strljenje. „Dobre strvi traže strpljenje.“, je Bugarska naradona izreka.

U tom smislu poremećaj impulsa, zavisnost i slični načini adapatcije izavni su za teapijski rad.

Do današnjih dana čekanje i iščekivanje je za mene najizazovnije iskustvo i jedna od mojih najvažnijij psihoterapijskih tema.

Bliski koncepti: Disciplina, impuls, poremećaj impulsa, brzina, žurba, hiperkativnost.