Iz geštalt perspektive za nas može biti dovoljno naše neposredno iskustvo da sami donosimo odluke i biramo šta ćemo učiniti a šta nećemo učiniti. Naše neposredno iskustvo mogućnosti izbora koje svedočimo iz trenutka u trenutak, sasvim je dovoljno. Verujem da sam odlučujem da li ću odlomiti kockicu čokolade i staviti je u usta. Mogu zapovediti svojoj ruci da to učini, ili se mogu suzdržati od tog pokreta. Ja biram. To je sloboda.

Čak i kada bismo verovali da ne posedujemo slobodu, verovatno se ne bismo mogli osloboditi doživljaja da sami odlučujemo šta ćemo učiniti i šta nećemo učiniti, iz trenutka u trenutak.

Doživljaj kompletnog odsustva slobode, doživljaj da neko drugi (ili nešto drugo) upravlja našim postupcima, mogao bi se razumeti kao znak derivacije, depersonalizacije i teških mentalnih teškoća u funkcionisanju.

U geštalt psihoterapiji, dakle, iskustvo slobode dovodi se u vezu sa iskustvom svesnosti o mogućnosti izbora, te odgovornosti za izbore koje činimo.

Upravo sloboda donosi sa sobom demone slobodnog izbora, iskušenja, krivice, kajanja, griže savesti, prava i pravde, pravičnosti, greške i greha, odgovornosti. A doživljaji krivice, kajanja, griže savesti vrlo su iskustveni i prokleto stvarni za nas.

Bez koncepta slobode svi ovi koncepti bili bi sasvim izlišni. Ako bi čovek bio samo automat prirode koji u suštini ne bira slobodno svoje postupke (ne odlučuje), onda krivica, kajanje, savest, nama tako važni etički koncepti, ne bi imali smisla, jer mi tada ništa ne bismo birali niti odlučivali.

Sva težina, izazovnost, lepota i tragika egzistencije upravo počinju sa slobodom i mogućnošću slobodnog izbora, sa prepuštanjem i uzdržavanjem, sa traženjem kreativnih rešenja, sa individualnošću i konformiranjem grupi.

Dalje, kao što svesnost povlači slobodu, tako, veruje se, sloboda povlači odgovornost. Kada imamo slobodu da biramo, odgovorni smo za svoje izbore i njihove posledice. Kao što je koncept slobode nemoguć bez koncepta svesnosti, tako je i koncept odgovornosti nemoguć bez koncepta slobode. Ako nisam slobodan da biram, ne mogu biti odgovoran.

Čovek je slobodan da, kroz svoje izbore, od sebe načini ono što želi. Svojim izborima gradimo sebe. Ja sam onakav kako biram.

Ovakvo veličanje koncepta slobodne volje svoje utemeljenje ima u uticajima filozofije egzistencije na geštalt. Prema nekim filozofijama egzistencije, a u tom smislu najprepoznatljiviji je Sartr, egzistencija ima prvenstvo u odnosu na esenciju, odnosno čovek svojim postojanjem, svojim obrazovanjem i radom (egzistencijom) oblikuje i pravi ono što jeste (esenciju). Šta je čovek, dakle, nije unapred određeno. Čovek je, prema ovom shvatanju, ono što sam od sebe napravi. Svime što činimo i ne činimo mi gradimo sebe.

Neki od pionira GT, međutim, verovali su da u izvesnom smislu biramo, ne samo ponašanja, već i osećanja i telesne reakcije. U tom smislu, mogli bismo reći da su verovali da je pod kontrolom slobodne volje i id funkcija selfa.

Tako, na primer, objašnjava Perls, klijent, pod pritiskom introjekta da „veliki momci ne plaču“, bira da stezenjem svojih mišića prekida svoj impuls za plakanjem. Na ovaj način on takođe bira da prekida i svoje disanje, tako da sada diše napola. Nedostatak kiseonika sada pojačava njegovu anksioznost i glavobolju. Da ne bi plakao, klijent bira da stegne mišiće, da kompromituje disanje, posredno da pojača glavobolju.

Kada u sada i ovde psihoterapijske seanse postane svestan šta upravo radi, klijent može izabrati da otpusti mišićni grč i da diše slobodno, što će osloboditi njegova osećanja koja žele da budu izražena i na taj način će zatvoriti geštalt. Njegova glavobolja će prestati. Svesnost o tome kako bira svoju glavobolju umesto disanja i plača dovela je do novog izbora.

Perls, dakle, poziva klijente da osveste svoje akcije i svoja prekidanja, da se identifikuju sa svojim osećanjima i senzacijama, odnosno veruje da je sve što se u nama događa (psihološki) zapravo naš (najčešće nesvesni) izbor. Reći da je taj izbor slobodan, znači osvestiti mogućnost drugačijeg izbora. Kada osvestimo da biramo, možemo se ponovo identifikovati sa svojim izborom, a samim tim možemo i promeniti svoj izbor.

Da bi ovo postigao, Perls koristi paradoksalnu terapiju promene koju je terapijski uobličio Arnold Bajser. On neće pozvati klijenta da shvati da ima izbor, jer to bi bila samo još jedna racionalizacija i igra moći u kojoj terapeut klijentu kazuje šta i kako treba i može da radi.

Naprotiv, Perls poziva klijenta da svesno, nekad još jače, uradi to što radi. Kada počne svesno da steže svoje mišiće i zaustavlja svoj dah, klijent će postati svestan da na taj način zaustavlja svoje disanje, kao i da može probati da slobodno diše. Kada počne slobodno da diše, sama od sebe, pojaviće se osećanja. Na taj način klijent uči, ne od terapeuta, nego na prirodan način, kroz svoje neposredno iskustvo.

Ako osećam tugu ili ljubav, strah ili ljutnju, ne mogu, tek tako, zapovediti svojim osećanjima da nestanu. Međutim, s ozbirom da je Perlsov koncept psihoterapije bio zasnovan na ekspresiji kao osnovnoj tehnici, pitanje je da li je on smatrao da je uopšte potrebno da pokušavam da komandujem svojim osećanjima.

Pre će biti da bi takav pokušaj komandovanja sebi on smatrao retrofleksijom ili unutrašnjom topdog–anderdog igrom samokontrole. Naprotiv, Perls je podržavao direktnu ekspresiju osećanja i smatrao da se ona samo na taj način mogu razrešiti. Mi biramo da kontinuirano osećamo npr. tugu, upravo tako što biramo da je potiskujemo, najčešće nesvesni našeg izbora.

Perls bi se, pretpostavljam, branio idejom da je teorija o slobodi samo još jedan introjekt, ako nije deo neposrednog iskustva, i da je kao takva potencijalno štetna kao i drugi introjekti. Umesto toga, njegova namera je da tehnikom, kroz neposredno iskustvo, klijent osvesti kako bira anksioznost, paniku ili depresiju. Kada osvesti da anksioznost bira nedisanjem i projekcijom vlastite agresije napolje, kada dozvoli sebi da se ponovo identifikuje sa svojom agresijom i dozvoli sebi disanje, dogodiće se divan osećaj oslobođenosti i slobode za izbor, divan osećaj lokusa kontrole u sebi i samopodrške.

Treći deo kritika starog shvatanja (panvoluntarizma), koji po meni jedini ima smisla i predstavlja veoma vredan doprinos, sastoji se u tome da smo mi zapravo u velikom delu proizvod relacija i interakcija kojih smo deo, odnosno da smo manje ili više podređeni hijerarhijskim poljima.

Ovo stanovište mnogo je bliže sistemskim terapijama, po kojima je čovek proizvod svih svojih socijalnih interakcija.

U tradicionalnom načinu rada klijent je pozvan da pojačava svoju aktivnost da bi osvestio šta radi, kao što, na primer, anksiozni klijent dobija zadatak da pojača stezanje svojih mišića ili da bude agresivan onako kako se plaši da će sredina biti agresivna prema njemu, da bi povratio i integrisao svoj otcepljeni i projektovani deo (agresiju), kako bi odatle slobodno posezao za svojim potrebama.

Čak i ako na taj način razvije svesnost i iskustvo drugačijeg ponašanja, čak i ako doživi novu samopodržanost u novoj identifikaciji sa sobom, čak i ako ovo jeste način da klijent kontaktira sebe i tako započne geštalt (kontaktiranje sredine) baziran na autentičnoj potrebi, sredina je ovde još uvek samo objekat koji valja kontaktirati u cilju zadovoljenja svojih potreba.

U relacionoj paradigmi, sredina nije samo objekt zadovoljenja naših potreba, već interaktivni deo nas samih. Sredina je živa i mi se sa njom ne identifikujemo samo da bismo je progutali, već da bismo se u njoj ogledali, da bismo je dotakli i bili njom dotaknuti, da bismo je voleli i negovali, da bismo doživeli da smo voljeni i negovani.

U tom smislu, neki kritičari optužili su Perlsa da je bio fobičan od socijalne zavisnosti, vezanosti za drugog i možda nedovoljno sposoban da se veže, i da istrpi vezanost, a ovo su, veruje se, takođe naše važne socijalne potrebe.

Na ovaj način razvijene su druge tehnike, gde cilj terapije više nije svesnost koliko zapravo kontakt. To opet nije kontakt u kome osoba prosto uzima iz sredine ono što joj treba za život, već je to kontakt u kome osoba ima potrebu da oseti zajedništvo, jedinstvo.

Perls je doduše prepoznavao i priznavao tu vrstu potrebe opisujući je kao zdravo i potrebno stanje konfluencije, ali u radu sa klijentima nije nudio sebe. Umesto osvešćivanja načina na koji sebe prekidamo, relacioni terapeuti nude iskustvo nove povezanosti između terapeuta i klijenta, kao najlekovitiji agens. Kada fokus terapije pomerimo sa svesnosti na interaktivni odnos ili kontakt, onda koncept slobode nema više tako veliku teoriju važnosti.

Stara formula: svesnost – sloboda – odgovornost tako više nema onaj značaj koji je imala u tradicionalnom geštaltu, jer cilj relacionog geštalta je pre svega napraviti interaktivan, lekovit kontakt, a ne osvestiti kako ga prekidamo. Relaciono iskustvo uči nas da je novi kvalitet kontakta često moguće napraviti bez osvešćivanja načina prekidanja.

Na primer, terapeutova iskrena dirnutost klijentovom pričom, dirnutost koju klijent može da oseti i koju terapeut deli, nekada sama od sebe, spontano učini da klijent gleda u terapeuta i upija ga svojim očima, u divnom iskustvu povezanosti.

Takođe, i najvažnije, sada više nije važno iskustvo da sam sam odgovoran za moju patologiju koju slobodno biram, već iskustvo da više nisam izolovan, da sam povezan sa mojim terapeutom kroz patologiju koju zajedno pravimo. Anksioznost, na primer, tako od nečeg izolujućeg (a to je njena suština) postaje nešto deljeno i kokreirano.

Na primer, moj terapeut priznaje svoje strahove i priznaje da njima doprinosi mom osećanju straha, pa ja više nisam sam u strahu dok je terapeut negde gore, već smo u strahu zajedno, ja više nisam odgovoran odnosno kriv, već smo „krivi“ zajedno, što kreira divno, toplo olakšanje. Više nisam sam i odgovoran. Sada je neko odgovoran zajedno sa mnom, što je iskustvo koje mi kroz čitav život nedostaje.

Drugim rečima, ako ovu kritiku zaopštimo, možemo reći sledeće. Šta će mi apsolutna sloboda na pustom ostrvu? U mojoj prirodi kao čoveka je da radije biram zatvor, samo ako to znači da sam i dalje deo zajednice, da pripadam i da mi drugi pripada. Radije biram društvo u zatvoru, nego samoću na slobodi.

Niče ovu borbu oslikava kao borbu između apolonskog i dionizijskog duha. Apolonski duh je oličen u težnji redu, harmoniji, svetlosti, a dionizijski u nesputanosti naše telesne i nagonske prirode, spontanosti, pesništvu, mistici, umetnosti, seksualnosti, pohotnosti, dominaciji, jednom reču volji za moć.

Prema Ničeu, trijumf apolonskog duha koji je došao sa Sokratom usmerio je razvoj Zapadne filozofije i kulture u pogrešnom pravcu iluzije prevlasti razuma nad strastima.