Kakav god da je naš odnos sa njima, naši roditelji predstavljaju osobe od posebne važnosti u našem životu, pa su terapijski gledano vrlo interesantni. Mi nastajemo iz njihovog sjedinjenja, oni su prvi objekt naše beskrajne ljubavi i privrženosti, zadovoljenje naših potreba zavisi od njihove sposobnosti da ih prepoznaju, u njihovim očima se ogledamo da bismo izgradili sliku o sebi, naša individualnost razvija se kroz separaciju od njih. Sve do punoletstva zavisni smo od njih, a naša dobrobit tesno je povezana s njihovom sposobnošću da prepoznaju naše potrebe i da na njih odgovore, ali i od njihove sposobnosti da sami vode ispunjen i srećan život, a nas prihvate kao nesavršene i drugačije.

Odnosi koje stvaramo sa njima predstavljaju naše prvo i najvažnije interpersonalno iskustvo i time bazu svih drugih odnosa u životu, a slika o svetu i o sebi, koju smo zahvaljujući njima stvorili, uvek je, na ovaj ili onaj način, prisutna. U svim odnosima kasnije naš ego je već formiran. Samo u detinjstvu ego se tek rađa i nastaje, pa su odnosi sa roditeljima (na koje smo potpuno upućeni svojim životnim potrebama) duboko formirajući za nas.

Nažalost, ne postoji savršeno roditeljstvo, a odnos koji smo imali i imamo sa svojim roditeljima često je nezadovoljavajuć. Proučavajući naše odnose sa roditeljima, psiholozi su ustanovili da su oni tesno povezani s načinom na koji dalje vodimo svoje živote, prepoznajemo ili ne prepoznajemo, zadovoljavamo ili ne zadovoljavamo svoje potrebe, razvijamo ili ne razvijamo zadovoljavajuće emotivne odnose sa drugima, nalazimo ili ne nalazimo svoju sreću, realizujemo sebe ili ostajemo nerealizovani, uspevamo ili ne uspevamo da očuvamo svoje psihološko biće. Ove povezanosti između načina na koji živimo svoj život i načina na koji smo bili povezani sa svojim roditeljima u detinjstvu, ljudi su često potpuno nesvesni. Neretko imamo otpor da na taj način pogledamo ka sebi, a ideja da ćemo se na terapiji ponovo sresti sa svojim roditeljima (koje nosimo u sebi) obično deluje prilično odbojno.

Vrlo je važno da terapeut poštuje ove otpore, i da sačeka da “roditelji dođu sami”. Dok sa klijentom gledamo u njegov život, u načine na koje se zaustavio i zaglavio, u načine na koje nema poverenja u sebe i u druge, u bliskost i u ljubav, u pravo na zadovoljenje i sreću.., u jednom trenutku roditelji obično počinju sami da se pojavljuju. Terapeut podržava klijenta da sagleda sve ono pozitivno što je od roditelja dobio, kako bi se
sa tim ponovo povezao i to integrisao. S druge strane, terapeut podržava klijenta da otkrije načine na koje neadekvatan odnos sa roditeljima ima veze sa načinom njegovog zastoja i njegovom životnom pričom u onom nezadovoljavajućem delu. Ako je naše bazično iskustvo bliskosti nestabilno i ugrožavajuće jer roditelj nije znao da prepozna naše potrebe i bude tu za nas, ako smo još u detinjstvu bili bespomoćno preplavljeni roditeljskim gnevom ili tugom ili strahom, ako smo bili zanemarivani sa svojim potrebama ili nam je poslata poruka da nije u redu imati potrebe i težiti zadovoljstvu.., svi su izgledi da ćemo na taj način nesvesno funkcionisati i kao odrasli. Kada osvestimo korene mehanizama kojima se zaustavljamo i blokiramo, u prilici smo da ih prevaziđemo, što nije moguće dok oni nesvesno deluju. Tako otkrivamo da svojim roditeljima ne moramo ostati lojalni tako što ćemo sačuvati njihove negativne obrasce i ponoviti njihove zastoje i živote.

U ovom procesu klijenti su najčešće u stanju da u sebi „raščiste” svoj unutrašnji odnos sa roditeljima i da se ponovo sa njima povežu u ljubavi i pripadnosti, ali i dobiju osećaj prava na separaciju, kao i na to da svoje živote žive slobodno, radosno i drugačije.