asked 10 years ago Poštovani,
Imam 20 godina i druga sam godina studija. Imam veliki problem u komunikaciji. Kada sam u društvu obično samo ćutim i želim da se što pre vratim kući. Život mi je sveden na to da dane provodim samo zatvorena u sobi učeći ili na fakultetu. Nemam želje da se družim sa ljudima. Ne znam šta mi se sviđa, ne mogu sebe da pronađem ni u čemu. Pre dve sedmice počela sam sa radom u studentskoj organizaciji AIESEC. Za ovo sam se prijavila misleći da mi može pomoći da prevaziđem prebleme koje imam da ću se osloboditi i lakše funkcionisati među ljudima. Po nekoliko puta na dan mi se dešava da u jednom trenutku mislim da sam napravila pravi korak i da će mi sve to koristiti, a opet sledećeg trenutka želim od svega da pobegnem. Kako vreme prolazi mislim da se osećam sve lošije jer konstantno osećam neki pritisak i grč. Ne osećam se lagodno u društvu, niža sam od svih ostalih i izgledam dosta mlađe za svoje godine. Osećam da mi to na neki način stvara nervozu. Nemam nimalo samopouzdanja i uvek gledam pesimistički na stvari. Nemam vere u sebe i u svoje sposobnosti. U poslednje vreme mi se dešavaju napadi panike. Poslednji put ruke su počele da mi trnu i šake da se grče. Osećam kad god mi se ukaže prilika da radim na sebi i prevaziđem problem, da ja pre odustanem od svega i samo sažaljevam sebe, nego što pokušam da nešto učinim. Kad god treba da donesem odluku o nečemu pod velikim sam stresom i mislim da uvek donesem pogrešnu. Sve ovo me dosta iscrpljuje. Osećam kao da oko mene postoji neki zid u koji se zakucam uvek kad pokušam da rešim problem. Molila bih Vas za Vaše mišljenje o situaciji u kojoj se nalazim. Unapred Vam hvala.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
U osnovi su verovatno strahovi da nećete biti prihvaćeni i da nemate prava da pripadate. Povlačeći se pred ovim strahovima stvorili ste usku sigurnu zonu ili možda nikada niste iskusili dovoljno potkrepljenja u tzv. vršnjačkim relacijama. Moguće je takođe na na neki način ne uzimate potkrepljenje tamo gde ga ima, tamo gde ste uspešni i gde o tome dobijate povretnu informaciju. Verovatno sva potkrepljenja koja dobijate omalovažavate i tumačite kao nedovoljna u odnosu na stepen nezadovoljstva i nemoći koji osećate, te u odnosu na projektovane ciljeve (ono kako mislite da bi vaši odnosi trebalo da izgledaju). Verovatno ste stvorili doživljaj da je cilj toliko daleko od vas, da je nedostižan i da je stoga najbolje ne truditi se, ne nadati se i potisnuti želju za razmenom sa drugim ljudima.
Otprilike su to i prvaci mogućeg istraživanja. Pokušajte sebi da postavite pitanja pitanja u vezi sa svim što je izneto. Pokušajte da posmatrate sebe i druge u socijalnim interakcijama.
Kako mislite da vas drugi vide? Na osnovu čega tako mislite? Šta bi ste Vi osećali u odnosu na nekoga ko je niži od ostlih i izgleda mlađe? Šta oni kojima verujete kažu na to? Šta Vi osećate u odnosu na one koji su na neki način različiti? Da li bi vam to bila prepreka da se družite sa njima?
Šta zapravo za vas znači biti uspešan u komunikaciji? u kojim sferama i na koji način ste Vi uspešni? Šta osećate (činite) kada postignete neki uspeh? Kako činite da uživate/ne uživate u njemu?
Najopasnija stvar kojoj smo skloni u vazi sa strahovima je ta da se lagano sve više povlačimo. Tako naša sigurna zona postaje sve uža. Mislim da je veoam dobro što tražite načina da napustite svoju sigurnu zonu, recimo tako što učestvujete u studentckim aktivnostima i pomenutoj organizaciji. Problem sa mentalnim teškoćama je u toma što se zatvorimo u jednu šemu doživljavanja stvari. Vidimo ono što smo navikli da vidimo i tako potvrđujemo svoja negativna iskustva. Zato je od suštinske važnosti napor da projakciju menjamo percepscijom, da pokušamo za zadržimo zainteresovanost i istraživašči stav, radoznalost i spremnost da vidimo sliku koja je drugačija od našeg iskustva. Stvorili ste sebi polje novog iskustva i sada ga proučavajte. Šta vidite? Kako se drugi ophode prema vama? Kakva je njihova gestikulacija, energija? Kako znate da je to baš tako kako mislite da jeste? Posmatrajte, pokušaje da stavite u zagrade svoje tipično tumačenje stvarnosti i da ostanete otvoreni. Zaboravite velike ciljave i poštujte sasvim male korake koje pravite. Uzmite mala potkrepljenja i uživajte u njima. Ne odustajte.
Sve ovo skavako možete prolaziti i korz psihoterapijsku podršku i mislim da bi bilo vome poželjno da sebe podržite i na taj način. Psihoteraija je dragoceno iskustvo jednog podržavajućeg i sigurnog međuljudskog odnosa koji ona postaje potkrepljenje za druge odnose. Psihoterapijska situacija je mesto gde možemo mnogo naučiti o tome šta nam se događa i kako smo se zatvorili u jedan šablon iskustva, zamenivši ga za promenljivu vibrantu i hranljivu realnost. Psihoterija je mesto gde dobijamo prepoznavanje i podršku za svoje nove načine bivanja, doživljavanja stvarnosti i samomanifestovanja.
S poštovanjem, Nikola