asked 10 years ago Postovani,
Po prirodi sam stidljiva i nesvadljiva osoba, bolje receno pomirljiva. Moj suprug, sa kojim sa u vezi dvanaest godina, imao je u pocetku nase veze probleme sa alkoholizmom, koje smo zajedno prevazisli, pre oko osam godina. Posle svega toga, nas zivot je bio idilican, ali u stalnoj borbi “sami protiv svih”, zbog protivljenja mojih roditelja nasoj vezi (nevezano od problema sa alkoholom, to je bio nas tajni problem, oni su se protivili iz nekih infantilnih, kulturoloskih razloga).
U nasoj vezi se pojavio novi problem. Meni su najveci problem predstavljali njegovi izlivi besa tokom svadja, koje je uvek zapocinjao on, a ne bih rekla da je svadja pravi termin, jer se uvek radilo o njegovom monologu. Scenario svadja je uvek bio isti: monolog o necemu sto sam uradila da ga povredim, koji sam ja pomirljivo slusala, bukvalno satima, do tacke kad puknem, pocinjem da placem, on malo popusti, onda opet pritisak jos neko vreme, onda popustanje, onda kraj. Svadje bi trajale satima, tipicno celo popodne i vece. Posle toga, emotivno iscrpljeni bismo bili naredih par dana sigurno. U najgorim trenucima, svadje su se desavale dva do tri puta mesecno. Povod za svadje bi uvek bio nesto sto sam radila, a sto ga je povredjivalo, a ja ZAISTA nisam bila svesna da radim nesto sto bi moglo da mu smeta, a kamoli povredjuje. To je trajalo dobrih pet-sest godina, do moje prve trudnoce (vantelesna oplodnja), da bismo visokorizicnu viseplodnu trudnocu proveli mirno, srecno iznela decu skoro do termina.
Nakon porodjaja, stres nas vraca na isti obrazac ponasanja, sa razlikom da ja vise ne mogu da podnesem te njegove monologe. Hocu da iskocim iz koze cim pocne da se zali na nesto, kad krene da me pritiska oko necega, dobijam samoubilacke misli, zelim da pobegnem od njega i dece (svadje su sada uglavnom vezane za vaspitavanje dece). Rekla sam mu to, ali on sad kaze da mu ja i za najmanju primedbu pretim samoubistvom, sto mozda i nije netacno, ali jednostavno, ne mogu vise da podnesem ni najmanji pritisak sa njegove strane. Plasim se tih svadja, uzasno se plasim. Zaista je malo smanjio sa pritiscima, ali nisu nestali. U trenucima kada nema konflikta, zaista se zgrozim svojih samoubilackih misli, nikad to ne bih uradila svojoj deci!
Ne znam kako da se izborim da prekinem ovaj patern ponasanja.
Hvala na svakom savetu.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Želim prvo da vam čestiam na tome što ste uspeli da svoju porodicu sačuvate dvanaejst godina, kako god ste znali i umeli. Živeti sa nekim dvanaejst godina zaista je podvig. Vaš brak nekako opstaje i to zaista nije mala stvar.
Dve stvari su mi privukle pažnju. Prvo, na osnovu onoga što ste napisali čini se da vaš suprug u vaš odnos donosi neke strahove i iskustva koje je verovatno stekao ranije. Na primer doživljaj da neko hoće da ga povredi ili da ga povređuje otvara pitanje gde je i kako pre vašeg braka bio povređivan tako da je to za njega bilo teško da izdrži. Verovatno se od tog iskustva brani tako što je sklon da svu krivicu prenese na vas, što znači da ne vidi svoj deo odgovornosti, odnosno ne može da izdrži činjenicu da i on ima odgovornost za sve što se događa i oseća. Pošto je ova vrsta psihološke odbrane veoma jaka, veliko je pitanje šta Vi tu možete da postignete i da li je promena moguća. Možda će se s vremenom jednsotvno navići da su bolivi, greške i neslaganja sasvatni deo života, da se uprkos tome može živeti dalje i da nema potrebe da se stvari mnogo dramatizuju.
Druga stvar je kako Vi kokreirate odnos koji vam ne prija tj. kako u njemu učestvujete, kako preuzimate/ne preuzimate svoj deo odgovornosti za učestvovanje u nečemu što vas muči. Vaš način je bio da ćutite, trpite i patite u sebi. Da bi ste to uspeli verovatno morate da progutate svu svoju ljutnju i bes. Pošto za vas nije dozvoljeno ili nije moguće da svoju ljutnju i frustriranost ispoljite, da bi ste u tome neispoljavanju uspeli Vi ih okrećete prema sebi tako što poželite da se ubijete i osećate kako će te pući.
Pretpostvljam da je vaš zadatak u kreiranju novih, kreativnih soulica za kontakt i odnogor na njegova ponašanja koja opisujete, tj. šta da radite sa svojom ljutnjom i frustracijom a da to nije puko zadržavanje ili pretnja samoubistvom. To je dakle vaš razvojni zadatak. On se tiče načina na koji koristite ili ne koristite svoju agresiju i granicu da zaštitite sebe.
Razmislite o tome šta bi se desilo ako sagledate da je donekle u pravu oko toga što vam govori (ako ga priznate) i da to nekao sa njim iskomunicirate a da pri tome ne dozvolite da vas dalje maltretira. Šta bi se desilo ako bi ste pokušali da pronađete zrno istine u onome što on govori ili bar ako bi ste pokušali da vidite stvari iz njegove perspektive.
Razmislite šta bi se desilo ako bi ste ispoljili svoju ljutnju pre nego što joj dozvolite da toliko naraste da osećate da će inplozirati. Razmislite šta za vas znači biti agresivan, gde su vaše granice i kako pokušavate/ne pokušavate da zaštitite sebe. Razmislite čega se plašite i koji vam obrasci ponašanja još stoje na raspolaganju u datoj situaciji osim da ćutite i slušate.
Bavljenje sobom na ovaj način može vas podržati da pronađete kreativnu soluciju da preuzmete svoj deo odgovornosti za ono što vam se događa. Realni odnos je veoma složen i važno je da se podržite razumevanjem onoga što se između vas događa. Za takvim razumevanjem tešimo na psihoterapiji.
S poštovanjem, Nikola