asked 7 years ago Postovani, ne nam uopce odakle da pocnem niti znam da li cete me uopce razumeti. Ja cu pisati svakako bice mi lakse. Prije 2 meseca desile su se mnoge promene u mom zivotu. Zapocel sam neku skolu to je novo, i nemam slobodnog vremena puno skoro nikako od toga, u medjuvremenu majka se razbolela a potom i baka… Ne zive zajedno.. Niko nema da ih neguje sem mene ja jedva stizem ikako da ih negujem pomazem a u pitanju su ozbiljnije stvari…. Imam decka sa kojim se u zadnje vreme slabije slazem, a prije fantasticno. Imam prijatelja na kojeg se ne mogu osloniti jer sve zaboravlja meni je nesto tokiko bitno ili hitno bice zaboravljen to me nervira. Pored svega toga slabija finansijska situacija, skola se platiti mora a ja sve slabije vremena imam za ucenje… Osecaj je takav da sam razapeta svuda ne zm gde mi je glava i gde udaram od obaveza i briga, nemam neki odmor niti oslonac.. Sve manje snage, na rubu sam suza uvek, nemam vremena za sebe, ne stizem nista,gubim se u svemu tome. Svima kao pomazem, a ko ce meni? Dodje mi da puknem…. Novo je sve za mene nikad ovako pre nije bilo. Bilo kakav savet bice ki od velike koristi. Hvala
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
Izuzetno je ljudski od vas to što se trudite da budete tu za vama bitne osobe u trenucima kada je to njima najpotrebnije. Verujem da je to, sa druge strane izuzetno teško i da zahteva od vas možda više nego što ste u ovom trenutku spremni da date. Ali znajte da u tome nema ništa lošeg.
Naša potreba da pomognemo drugima, jako lako može da sklizne u “patološko” ponašanje, naravno ne kažem da je to u vašem slučaju, obzirom da se radi o, kako govorite, teškim bolestima. Pod “patološko” podrazumevam to da nas pomaganje drugima stresira, polako oduzima energiju i gasi motivaciju za bilo šta drugo što se odnosi na nas. Stoga je vrlo važno nepisano pravilo – Nikada ne smemo zapostaviti sebe, ma koliko god da je tom nekom drugom teško. Onog trenutka kada zapostavimo sebe, naše telo, naše misli, naše okruženje, ideje, tada nećemo biti spremni ni da budemo tu za druge.
Pokušajte da nađete u sebi to da možete da budete u redu sa puštanjem jedne od obaveza, ako je vreme ono što vam nedostaje. Možda zaleđivanje godine na fakultetu, što bi vam omogućilo da se neko vreme ne bavite učenjem, dok ne pronađete efikasniji način da pomažete baki i majci. Ponekad je žrtva potrebna, ali takva da ni tada ne zapostavljamo sebe i ono što MI želimo. Stoga razmislite šta je ono što vi hoćete/možete u ovom trenutku. Da li je to pomaganje i ostavljanje prostora u kojem možete da budete sa sobom ili je to učenje i akademsko usavršavanje? Bilo koju odluku da donesete, ona je vaša i potpuno je u redu.
Dalje, pogledajte u vaše odnose sa drugima – dečkom i prijateljem. Možda oni osećaju isti stres kao i vi, jer odnosi su nešto što ko-kreiramo (zajedno gradimo), te možete da se zapitate kakvu ulogu u takvim odnosima imate i vi sami. Pokušajte da nađete ono autentično mesto u vama, koje traži pomoć, u kojem će i oni videti i osetiti da vama nije lako u vašim obavezama, ali isto tako i da vam oni trebaju, ne da bi vam pomagali, već i da biste vi imali nekoga ko će vas zagrliti, prihvatiti i sa kim ćete moći da jednostavno budete u miru, onda kada vam je potrebno. Jako je važno da uvidite da li možda manipulišete time što vam je u ovom periodu teško i na taj se način trudite da povežete sebe sa prijateljima. Ukoliko im često pridikujete da nisu tu za vas, da vam ne pomažu, da vam je teško i ukoliko ih pritom napadate – teško da u tom odnosu možete da budete autentično viđeni.
Pokušajte za početak da odvojite po 10-15min u vašem danu u kojem ćete se osvrnuti na sebe i koji je put kojim vi želite da idete, koje su vaše potrebe.
Srdačno,
Ognjen Vukotić