asked 8 years ago Postovani,
mozete li mi reci nesto vise o suocavanju sa negativnim mislima i osecanjima: ljutnjom, potrebom da nekog drugog povredimo svojim ponasanjem, zaviscu…Kako razumeti sebe, zasto osecam to sto osecam? Jeste, svesna sam toga sta osecam, svesna da mi to ne donosi dobro, ali sta sa tim? Kako to prevazici? Nalazim se u takvom periodu da samo takve misli mislim, ljuta sam, nezadovoljna, prema ljudima oko sebe sam hladna, arogantna, stroga, samo im nalazim neke mane i zamerke (ne govorim im to bas u lice, ali moj stav je …uh), a u stvari se osecam usamljeno i boli me sto nisam u stanju da osetim bliskost…a sve vise se povlacim….Zelela bih neki novi pocetak, ali se pitam da li je on moguc u cetrdesetima? Cini mi se da sam mnogo stvari do sada “promasila” i ne znam kako da to oprostim sebi i da krenem dalje…Kako da se usudim da se zblizim ponovo sa ljudima koje sam mozda svojom hladnocom povredila? Ili je mozda pravo pitanje kako da se zblizim sa samom sobom? Unapred vam hvala na odgovoru
Moram da vam kazem da sam u skorije vreme otkrila ovaj sajt, dopadaju mi se tekstovi koje sam do sada procitala i ima jos puno onih ciji su me naslovi zainteresovali i planiram da ih procitam.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Napisali ste jedan veoma iskren i hrabar post. Veoma je teško kratko odgovoriti na duboka i važna pitanja koja ste pokrenuli. Možda je smisao čitavog jednog života u suočavanju sa ovim pitanjima i traganju za odgovorima. Ipak, bez pretenzije da ću učiniti nešto značajno, pokušaću da nađem nekoliko reči.
Manje ili više negativne misli i osećanja, zavist, ljutnja, bol, usamljenost deo su svakog od nas, samo ljudi često nisu toga naročito svesni. Što se tiče vašeg pitanja zašto osećate to što osećate ja vam mogu dati samo načelne odgovore kao okvire koje Vi onda možete ispuniti vlastitim konkretnim iskustvom.
Razloge zbog čega osećate to što osećate moguće je razvrstati u tri nivoa. Prvo, ovaj svet nas je u našem životu na mnogo načina povredio, izneverio i razočarao.
Drugo, drugi ljudi, oni koji su nama važni kroz život, od naših roditelja preko prijatelja i partnera obično nemaju sposobnost da nam pomognu da izrazimo bol i ljutnju, već nas podržavaju da ova osećanja potiskujemo i da se pravimo kao da ne postoje čak i kada se sami guše od njih, tako da na kraju ovako ili onako sa mračnom stranom svoje duše ostajemo sami. Najzad i sami se na sve moguće načine trudimo da potisnemo ono što osećamo, plašimo se da će nas ovakva osećanja preplaviti i utopiti i veština prepoznavanja, izražavanja i osmišljavanja naših negativnih osećanja i doživljaja manjka i nama samima, jednako kao i našoj okolini.
I treće, često imamo manjak asertivnosti, pravog načina zastupanja sebe i svojih potreba i ciljeva. Ponekad nam nedostaje veštine u prepoznavanju svojih potreba i ciljeva, ponekad nam nedostaje veštine u zastupanju sebe pa biramo da ustuknemo i da se žrtvujemo kako bi smo ispali “dobri” više nego što je to zdravo za nas i za druge, ponekad smo bolećivi prema drugima a ponekad smo malodušni, lenji ili nam jednostavno nedostaje hrabrosti da stavimo sebe na prvo mesto i sledimo svoj put, a ponekad nam za to stvarno nedostaje uslova i spoljne podrške.
Ako smo pri tome sklop ličnosti sklon nezadovoljstvu i negativizmu, ako smo u roditeljima imali obrasce za ovakav način doživljavanja života, onda je važan deo rada na sebi da učimo da prihvatamo i kako tako volimo tu našu nezgodnu prirodu (sebe), sveni da smo i takvi ipak značajni drugima, koji nas ipak na neke svoje načine vole i sveni da u nama takođe postoji i ljubav i dobrota.
Osim toga svaki od navedenih planova nudi mogućnost da kroz njega radimo i rastemo. Našoj duši potrebno je uviđanje i izražavanje načina na koje nas je naš svet povredio, napustio i razočarao. Potrebno nam je da mi sami, a onda i drugi vide, priznaju i uvaže naš bol i herojstvo življenja. Potrebno nam je da naš bol i naše žrtve dobiju svoj smisao. Najzad potreban nam je trening i razvoj veštine asertivnosti i samopodrške, kako bi smo svoje potrebe i nezadovovoljstva blagovremeno prepoznavali i zastupali na kreativan i konstruktivan način, pre nego što se nakupe više nego što možemo da izdržimo.
Čitava ozbiljna i dubinska psihoterapija kao jedna vrsta spiritualnosti savremenog čoveka i nije ništa drugo nego praktikovanje ova tri plana. Osim kroz terapiju i svakodnevni život možemo ih praktikovati kroz recepciju ili stvaralaštvo u umetnosti i filozofiji, koje i nisu ništa drugo nego pokušaj ranjenog čoveka da izrazi i osmisli iskustvo življenja na ovom svetu, da prihvati sebe između potvrde i promene. Ovakva praksa stvara u nama osećaj smislenosti, vere, ljubavi i topline i na taj način nas ponovo i ponovo podseća da si u te dimenzije deo nas.
Srdačno,
Nikola