asked 10 years ago Poštovani,
imam 19 godina i živim sa dečkom. Ukratko, moji su se razveli kad sam imala 11 godina i nakon razvoda sam se sa majkom preselila u drugi grad. Previše teško mi je pao taj razvod jer sam bila podjednako vezana za oboje. Inače, jedinica sam. Tri godine kasnije umro mi je otac. A pre malo više od godinu i po dana mi je umrla i majka, zbog čega sada živim sa dečkom (jer u gradu u kom sam nemam nijednog rođaka). On je stariji od mene 5 godina, ozbiljan je, slažemo se… Međutim, postoji problem koji ume da napravi haos od naše veze. Desilo se par puta da ne mogu da prepoznam sebe. Naime, kad se posvađamo (često zbog neke sitnice, i obično ja pokrećem svađu), ja od tolikog besa ne mogu da pričam normalnim tonom već vičem. Takođe, znam da u tim trenucima polomim prvi predmet koji mi padne pod ruku. Nažalost, kad on hoće da prekinemo razgovor jer shvati ka čemu vodi isti, mene to još više izbaci iz takta jer ne znam kako, ali ubedim sebe da on “nema poštovanja prema meni i da ga ne zanima moj problem”. Više puta je poželeo da raskine, ali ja nisam htela. Tada kreće kukanje, plakanje, molim ga, preklinjem samo da ostane sa mnom. Na kraju ostane, jer mu je iskreno stalo do mene, ali shvata da opet rizikuje time što je ostao. Sažaljenje tu ne postoji. Najgore je što na kraju shvatim šta sam uradila i zbog toga se mnogo kajem. Čak ni njega u oči ne mogu da pogledam od sramote. Pomišljala sam i na ono najgore, jer “zašto živim kad nisam srećna”. Takva nisam bila nikada. Doduše, on ostane uz mene ali neće još dugo ako se ovo nastavi. Volim ga, jer je prema meni dobar, i on je taj koji mi je pomogao da ustanem i nastavim dalje kroz život pored svega lošeg što sam doživela za kratak vremenski period. Zaista ne bih volela da ostanem bez njega. Verovatno su ti gubici loše uticali na mene i moje mentalno zdravlje. Razgovarala sam i sa neuropsijihatrom i prepisao mi je neki antidepresiv, ali ja ne želim da pijem ništa jer bih “postala zavisna” od njih i plašim se da bih se vratila na staro u slučaju da prestanem da ih pijem. Recite mi šta da radim. Unapred hvala. 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Zdravo,
Tvoja životna priča zaista nije jednostavna a ti si verovatno veoma hrabra osoba.
Meni je teško da ti dam neki suvisli odgovor jer ne znam neke vrlo važne stvari o tebi, npr. da li radiš, da li si završila školu, čime se bavš, kako provodiš vreme, u kakvom si odnosu sa rođacima i prijateljima, na koji način radiš na svojoj budućnosti i nezavisnosti, imaš li gde da odeš ako raskineš sa momkom i tako dalje. Sve su ovo bitna pitanja da bi razumeo tvoju situaciju.
Da bi nastvaila da se dalje boriš za sebe i svoju budućnost važno je da razvijaš svoje sisteme podrške. Mislim da je važno da održavaš kontakte sa rođacima, ako ih imaš. Da svakako nađeš posao, ako ne radiš. Da održavaš i produbljuješ kontaktke sa prijateljima.
Sve su ovo važne i potrebne životne sfere kojme mogu malo smanjiti pritisak na tvog patnera, koji ti je sada, da tako kažem i otac i majka, i mogu učiniti da se ti osećaš stabilnije i nezavisnije.
Mislim da ne bi trebalo da odbijaš psihijatrijsku pomoć. Predlažem ti ponovo odeš na pregled i da mu potanko objasniš šta se dešava. Od antidepresiva sigurno nećeš postati zavisna i promene koje oni izazivaju neće se povući kada prestaneš da ih uzimaš (oni ne deluju brzo i efekti njhovog dejtva nisu kratkotrajni).
Bilo bi dobro ako bi imala nekg psihologa ili psihoterapeuta sa kojim možeš povremeno duže da razgovaraš.
Želim ti puno sreće, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Pa ovako, stan u kojem živim je prepisan na moje ime, a dečko živi kod mene. Studiram u svom gradu i prva sam godina. Onoliko vremena koliko nas dvoje provedemo zajedno, toliko provedemo i svako sa svojim društvom. U mom slučaju, tada ili sam sa društvom ili sama (ne volim samoću, ali mi je ponekad preko potrebna). Ne radim nigde, primam porodičnu penziju koju sam nasledila od oca, dok je dečko već zaposlen. Što se rođaka tiče, najbliži su mi neki rođaci s majčine strane i sa njima sa češće čujem, a sa ostalima povremeno jer žive dosta dalje od mene.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago To je sada već jedna savim drugačija slika. Drago mi je da su sve te stvari tu da te podrže.
Kontrola besa se vežba. Potrebno je vreme da se razviju strukture u mozgu koje su zadužene za inhibiciju afekta. Ponekad nije loše umeto dranja i lomljenja udariti po kauču ili po jastuku, kako bi se oslobodili viša tenzije. Redovna fizička aktivnost takođe pomaže.
Napadi besa uglavnom su u vezi sa puno progutanog i potisnutog nezadovoljstva u vezi sa stvarima kod kojih smo nemoćni. Psihoterija ti može pomoći da osvestiš ovakve procese, ako ih imaš i da se na adekvatan i zdrav način povežeš sa potisnutim nezadovoljstvom i ljutnjom, ako je problem do toga.
Reakcije koje su opisala, kao i nervoza i netrpeljivost, te nizk prag tolerancije, ako se događaju često (npr. češće od jednom nedeljno) mogu biti u vezi sa problemima u radu štitne žlezde i nekim drugim zdravstvenim teškoćama. Da bi se otklonile ove mogućnosti možeš se obratiti lekaru.
Želim ti puno sreće! Nikola