asked 11 years ago Pozdrav ,
moj problem je sto sam u poslednje vreme nekih godinu dve jako nezadovoljna svojim zivotom u svemu oko mene, sve me cesto nervira i svoju bes dugo nosim u sebi.
Zivim u ocevoj kuci , roditelji su mi razvedni ve 20 godina i zive svako na svoju stranu. Ja sam sa mamom bila 20 godina podstanar , ostala sam bez posla i vratila se u ocevu kucu gde je vec 10 godina moja sestra sa svojim drugim muzem i 4 dece . Ja inace imam 35 godina nemam stalan posao, radim honorarno za jednu firmu . U porodici su cesto cudni odnosi od dobrih do zla sto meni jako smeta jer ja volim mir .
Necu se verovatno udavati jer nisam sigurna da posle svega loseg u ljubavi i zelim da ikada budem u bliskosti sa nekim muskarcem. Sve svoje probleme morala sam uvek da resavam sama bez ikakve podrske bilo koga od problema sa novcem do bolesti ili ljubavnih jada. Moja okolina i ne zna kroz sta sam prosla jer nemaju sluha za to a i ja sam malo ponosna pa ne bi da se petljaju jer mislim da ce me ismejavati, cesto mi se to desavalo .
Imam problem sa bliskoscu i dobrom zdravom komunikacijom , ne znam kako da to promenim niti kako da uopste budem bolja sebi prvenstveno a posle i drugima ?
Nekada kazu da je priznanje korak do resenja. Ja bi nesto da menjam a ne znam sta.
Smeta mi cesto sestra, posebno zet deca manja vise a znam da bi mi nedostajali da odu, ne volim promene nikakve i ono sada sto zivim je za mene dno bez posla dobrog u kuci se osecam grozno , nekako nije moj nivo .
Gde gresim ? Zar sam ja toliko zla osoba da nista ne mogu da dobijem lepo, da budem nasmejana u dusi ?
hvala lepo na odgovoru , mozda je samo potrebno da nekome kazem ono sto mislim …rafaela
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Svakako imamo potrebu da govorimo o svom životu ma kakv bio. Nažalost sve manje je prostora za pričanje životnih priča i slušanje drugih. Drago nam je da je naš blog mesto koje izlazi u susret ovoj iskonskoj potrebi duše i zahvaljujemo se svima koji sa nama dele svoje autentične životne priče. Govoriti svoj život i čuti druga iskustva nije mala stvar.
Veoma je teško reći ma šta određeno o vašoj složenosj situaciji. Vaše nezadovoljstvo ima mnogo očiglednih razloga. Nerealizovanost ili nedovoljna realizovanost na emotivnom, porodičnom i profesionalnom planu svakako kreira autentičan osećaj nezadovoljstva. Nezadovoljstvo je u vazi sa kreiranjem novog životnog smisla. Herojstvo svojstveno današnjem običnom čoveku, upravo je herojstvo iznalaženja životnog smisla, osmišljavanja života i puta u ograničenim uslovima koji su nam dati. Najzad neophodno nam je da se osećamo korinim i osećaćemo se bolje ma šta radili nego kad ne radimo ništa. Možda je čak i u uobičajne aktivnosti moguće uneti više duha i mašte i tako ih učiniti smislenijim. Možda nekog tako možemo i obradovati i iznenaditi što će nam pružiti dvostuko, makar kratkotrajno zadovoljstvo.
Nažalost nisam u stanju da vam kažem kako i gde da tražite i iznalazite smisao svoga postojanja. Psihološki odbrambeni mehanizmi zasnovani na strahu od ponavljanja negativnih iskustava drže vas u zastoju. Sami kažete da se plašite promene. Zastoj vas čuva od rizika i omogućava vam da ponekad budete spokojni i zadovolji onim što imate. Izmirivanje sa sobom i svojom situacijom i zadovoljstvo onim što imamo ma šta to bilo jedan je od mogućih pokreta uplašene i namučene duše. Cena ovog mira možda biti melanholija i osećaj praznine. S druge strane Vi ste mlada osoba i vaša stvaralačka snaga zahteva traganje za projektima i kontekstima u koji može da se izlije. Vema je važno da uočimo šta je ono prema čemu osećamo strast i pozvanje, šta je ono što smo oduvek želei, šta je ono čemu bi se mogli posvetiti, šta je ono ka čemu nas srce vuče, ili bar šta je ono malo što možemo učiniti u okolnostima u kojima živimo, tako da nam posle bude lepše ili da nekom pomognemo ili da ga iznenadimo.
Nije lako živeti bez strasti. Stvaralačka energija tada se pretvara u nezadovoljstvo i apatiju. Na nama je zadatak da pronađemo ono u šta će mo se zaljubiti ili bar ono sa čim će mo flertovati. Tu strast neki nalaze u poslu, neki u vaspitanju dece, neki u sportu, neki u umetnosti, religiji, filozofiji, psihologiji, vežbanju joge, čitanju i pisanju, blogovanju, neki u hobijima raznih vrsta, u raznim vrstama društvenih aktivnosti, u samoedukaciji, u uređivanju enterijera i eksterijera, u kuvanju, heklanju, štrikanju, glumi, pričanju priča i kazivanju pesama igranju virtualnih i svakih drugih igara, negovanju dece, ljudi i životinja…
Ako bih morao da dam neki određeni savet, savetovao vas da neki vreme povetite projektovanju budućnosti, tj. traganju za onim što vas privlači i čime bi ste mogli da zaposlite sebe. Sam proces traganja, istraživanja čime se sve to ljudi zanose, sam razgovor o hobijima ili mogućnostima za rad predstvljau jedan važan proces traganja za sobom i svojom pasijom.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Postovanje!!!!
Ne znam ni sama odakle da krenem sa svojom pricom!!Naime kada sam zavrsavala srednju skolu tacnije na samom kraju otisla sam sa momkom na kafu i od jednom mi je postalo jako lose, kao da ne osjecam noge, tada sam se jako prepala i onda su krenule ljekarske pretrage jedino sto mi je tad utvrdjenjo je da imam negativan interval srca ali kada sam radila EKG jako sam bila uplasena, jedno vrijeme posle toga nisam smjela vani izlaziti mislim pokusavala sam ali svaki put kada bih izasla krenu bih neki nemir i to sam uspjela prevazici i danas izlazim iz kuce hvala Bogu,ali cesto razmisljam o tome “sta ako mi se nesto desi”,npr. trenutno zavrsavam fakultet i kada razmisljam o poslu odmah krene ta misao, ako razmisljam o trudnoci krene misao “kako cu jato podnijeti hoce li mi se nesto desiti”, ako trebam negdje da idem pokusavam da to izbjegnem jer me strah da bi se nesto u putu moglo dogodtiti ili meni ili nekome drugome, ako me nesto zigne ja se odmah prepdanem i onda ostajem u mislima sta ako je ovo sta ako je ono i tako u krug, stalno jedem slatkise jer me strah da mogu past u nesvejst.Jednostavno nista nije kao prije u stalnoj sam strepnji, i ne znam vise na koji nacin da je otpustim od sebe i budem ona stara koja se uspjevala boriti sa svim i svacim!!!Takodjer prije sam jako puno mastala i stvarala sebi ciljeve koje sam sve hvala Bogu ostvarila ali sad vise ni to ne mogu!!!!
Moje pitanje je kako da se izborim sa svim ovim, i da li uopste mogu sama sebi pomoci da budem ona stara i da se pocnem smijati ovome kada to prevazidjem???
I da li je ovo u stvari sve u glavi???
VELIKO VAM HVALA!!!
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Strahovi su sastavni deo života. Očito je da ste Vi imali snage da se sa svojim strahom suočite tako što niste dozvolili da se zatvorite u kuću i tako razvijete strah od odtvorenog prostora (agorofobiju) ili strah od socijanih kontakata (socijalnu fobiju). Čestitam vam na tome! Pokazali ste da vam je stalo do vašeg života i da se nećete lako predati. Životna sila u vama je jaka!
Kontrolisano i dobro dozirano suočavanje sa sitacijama kojih se plašimo jedan je odjjednostvijih i najboljih lekova za njihovo prevazilaženje.
Pojava panike i fobija znači da smo na nekin način izgradili negativnu uslovljenost. Jedan od važnih načina da se sa njima radi u psihoterapiji se naziva razuslovljavanje. Ako sebe često izlažemo situaciji kojoj se plašimo i ako su ta izlaganja dozirana tako da je strah koji se tom prilikom javlja za nas ipak podnošljiv, dolazi do razuslovljavanja. Od velike pomoći može biti i prisustvo osobe u koju imao povrenja. Nekada nam je lakše da se izlažemo kada nismo sami, kada je sa nama neko strpljiv ko razume naš problem i sa kojim možemo podeliti ono kako se osećamo. Govor o tome kako se osećamo i čega se plašimo može smanjiti strah. Naravno treba imati u vidu da je jedna količina straha, treme ili bar uzbuđenja normalna i da će uvek biti prisutna! Živeti između ostalog znači plašiti se! – strah je sastvani deo života i on ima svoju veoma važno psiho-biološku funkciju.
Postoje i mnoge druge vežbe za samopomoć. Suština nekih od tih vežbi je relaksaciona vizuelizacija. Jednostvno se opsutite uz muziku koju volite. Obratite pažnju na svaki deo tela ponaosob i opustite ga. Zatim jednostvno zamišljamo situaciju koje se plašimo. Možemo zamisliti kako udisanjem prikupljamo ceo svoj strah u pluća (kako ga izsisavamo iz tela) a onda ga sa izdahom izbacujemo napolje. Možemo zatim zamišljati kako udišemo belu svetlost života koja je svuda oko nas i kako je sa izdahom širimo čitavim svojim telom. Možete pokušate eksperimentisanje sa raznim varijantama i pronaći onu koja vama najviše odgovara.
Ako strah ipak raste možemo zamisliti kako je tu naš roditelj, baka koju jako volimo, deka koji je pun životne mudrosti, naš partner ili prijatelj u koga ima poverenja. Možemo zamisliti kako nas te osobe grle i dodiruju, kako nas miluju blago se smešeći. Svi su oni naša podrška da hrabro živimo dalje u svoje i njihovo ime. Kada se osetimo dovoljno podržano možemo se ponovo okrenuti sitauciji koje se plašimo. Na primer trudni ste i vaš stomak je već počeo vidno da raste. Zamišljate da ležite na krevetu a pored vas sedi vaša baka. Srećna je što vidi svoju trudu unuku. Blago se smeši dok njeno lice zrači srećom i zahvalnošću. Drži vas za ruku i miluje po kosu. Zajedno osećate radost što se rađa novi život. Baka je presrećna što će njen život biti nastavljen kroz unuke…
Drugi plan rada tiče se sagledavanja i unapređivanja naše opšte životne situacije. Ako radimo ono što volimo i ostvarujemo se na profesionalnom planu, ako smo snažno investirani u unapređenje svoga života ili pomoć drugima, ako osećamo šta je naša životna misija, ako jednostavno volimo druga bića i pomažemo njihov život to ćem nam dati mnogo radosti, snage i vere.
Ako nismo u konatku sa svojom životnom mislij i ne osećamo šta je smisao našeg postojanja, ako nismo na putu realizacije na profesinalnom, emotivnom, porodičnom planu, onda su naše veze sa životnom silom slabe, vera i osećaj stvaralačke sreće kopne i moguće je da će se javljati prplavljujući strahovi ili druge vrste problema. Ovi problemi pozivaju nas da se povežemo sa svojom kreativnom životnom silom. Moramo se posvetiti sebi ozbiljno. Moramo istraživati sebe, postvaljati pitanja i tragati za odgovorima, istraživati razne tehnike za samopomoć, moliti se Bogu ili Prirodi (kako god da lično shvatamo transcedenciju) da nam pomogne u našoj borbi i da nas uputi na pravi put.
Drugim rečima u današnjem svetu ljudi su neretko slabo povezani sa svojom životnom misijom i osećanjem životnog smisla. Poremećaj ili somatska bolest se tada često pojavljuju kao nešto od čega mogu napraviti svoj životni smisao kroz aktivan i holistički (celovit) pristup lečenju.
Veoma nam je bitno da se makarkao osetimo koritsnim i da osetimo zahvalnost drugih. Jedno dobro delo dnavno je odličan recept za samopodršku. Idite u nabavku staroj susedki, pomozite ujaku da pokupi jabuke, iznesite vodu za lutalice, zalite mlado, tek poseđano drvo u dvorištu, izdrobite stari hleb pticama, kupite rol viršlju malom romu koji prosi iza ćoška, idite čitati bajke ćerki vaše prijateljice, crtajte sa njom omiljenu scenu iz bajke kredama u boi na betonu ispred zgrade… Budite maštoviti! Uživajte potom u osećanju zadovoljstva i u činjenici da ste deo sebe poklonili svetu.
Treći plan rada na opštim preplavljujućim strahovima tiče se dubinskog psihoerapijskog tretmana i u njemu nam je potrebna stručna pomoć. Reč je o otrkivanju dubljeg značaja strahova koje osećamo. Strahovi su nekada u vezi sa treumatičnim iskustvima koje smo doživeli mi ili neko od naših predaka. Ako je neko od naših predaka ili ako smo mi sami bili izloženi preplavljujućem strahu, u polju životne enegrije formira se snažan zapis o tome. Mi toga ne moramo biti svesni, čak ne moramo ni znati za događaje koji su po sredi. U nekom trenutku života ti zapisi se aktiviraju i mi osećamo snažan strah a de nemamo pojma o čemu se radi. Psihodinamske psihoterapije i prihoterapija poredka ljubavi imaju tehnike pomoću kojih ovi strahovi bivaju osvešćeni, oslobođeni i ispražnjeni ponovnim proživaljavnjem i smeštanjem na pravo mesto da tako kažem.
Dobra terapija naravno uključiće sve pomenute planove. Igrajte se tražeći vašu i samo vašu dobitnu kombinaciju. Isplatiće se!
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Postovanje!!!!
Evo da vam kazem da sam uspjela da odem izvan svog grada, no medjutim vecer prije toga sam non stop strepila sta ako se nesto desi, ali eto hvala Bogu nista se nije desilo….Naime jos uvjek ostaje u meni strah npr.Sta ako padnem u nesvjest pa me posle toga bude strah izaci iz kuce???Jednostavno nikako da se oduprem tom razmisljanju koje me ubija!!!Zanima me da li autosugestijom mogu podstaci svoje samopouzdanje jer ja iskreno mislim da je to jedini put do prevazilazenja strahova ne znam da li se slazete samnom a voljela bih da mi kazete???
HVALA!!!!
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Čestitam vam na velikom koraku koji ste napravili. Milim da imate razloga da budete ponosni na sebe i mislim da je važno da proslavite svaki svoj uspeh i svaki svoj korak. Samo nastvite.
Gubitak sveti vema je retka pojava kada je u pitanju panični napad. Iako je to ono čega se klijenti obično najviše plaše, veoma je važno da znaju da se ovo događa zanemarljivo retko. Mnogi psihijatri smatraju da je gotovo nemoguće izgubiti svest tokom paničnog napada (osim kada je u ptanju fobija na krv, medicinske isntrumente i sl.). Gotvi sam siguran da nećete ostai bez sveti!
S druge strane čak ako bi vam se to i desilo da li je to zaista tako strašno? Goto svima nama se desilo da nam pande šećer i da nam pozli ili da nakratko izgubimo svest kod lekara, prilikom vađenja krvi ili kod zubara ili prilikom posete bolnici. Drugi nas pridrže, neko nam donese malo vode, uzmemo malo šećera i kao da ništa nije bilo. Drugi su možda radoznali, ali ih zapravo savršeno ne zanima šta se sa vama dešava.
Autosugestija je od velike pomoći kad rada na problemu sa napadima panike. Ubedite sebe da će te nešto izdržati i velike su šanse da će te zaista to i izdržati. Napravite sebi afirmativne iskaze kojima će te sebe hrabriti i podržavati.
S poštovanjem, Nikola