asked 8 years ago Poštovani, 2 godine sam u braku sa suprugom koji je od mene mlađi 3.ipo godine (on ima 31 godinu), ovo naglašavam iz razloga što smatram da je zrela i naravno formirana ličnost ( a iz priloženog ćete vidjeti zbog čega ovo kažem). Dijete je razvedenih roditelja. Otac mu je umro prije 7 godina, i praktično je živjeo samo sa majkom (sestra mu je živjela sa babom – koja je takođe razvedena), dakle vrlo specifična i čudna situacija. Kao dječak bio je svjedok ne zdravih odnosa njegovih roditelja (otac je navodno tukao majku).Sve to je na njega ostavilo traga,majka ga je praktično podigla u izolaciji od svih silnih rođaka s očeve strane (sa kojima nažalost ne komunicira). U svoj toj priči njegova majka je jedina ispravna a svi ostali su krivci. Njegov problem je taj što ona isuviše manipuliše njim, a on tome ne može da se odupre u potpunosti.(ne živimo zajedno inače). Više puta smo bili žrtve njenih izliva ljubomore, nekako je situacija napeta kad ona dođe u posjetu. Ne smije od nje da neku korjenitu odluku donese bilo šta da radi (jer nas ona praktično ucjenjuje što živimo u njenoj kući, redovno dolazi da obilazi i nadgleda jesmo li nešto uradili,šta se promijenilo i td). On se nada da će to prestati, kad dođe do tačke usijanja on tek odreaguje, suprotstavi joj se. Pitam se postoji li način na koji se može izboriti, postaviti granice, prije svega izboriti se sa svojim slabostima??? Smatram da nema ničeg lošeg u tome ako svojoj majci na lijep način postavi granice (jer ona živi sama i niko joj se ni u šta ne miješa).Primjećuje se jako ljubomora s njene strane, zaista neosnovana. Više pute je znala da kaže da to više nije njen sin (prije braka ona je bila prva žena u njegovom životu, sad sam to mjesto zauzela ja). Na koji način ja treb da se ponašam? Pokušala sam na lijepo, na šalu, ali ona prosto želi da sve bude po njenom. Imam li možda ja problem sama sa sobom što ne dozvoljavam nametanje tuđeg mišljenja, savjeta i td?
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Mogu da razumem vašu potrebu da pomognete suprugu. Verujem da u nekoj svojoj dubini, ako ne svesno, on to može da oseti i vidi, a po svojoj prilici i uzvarti ovakvu brigu, pažnju i ljubav.
Medjutim, malo je onoga što vi možete da učinite, osim bivanja tu za njega kao sistema podrške u kojoj može da se vidi kao samostalan, ostvaren čovek sa svojom porodicom.
Ostalo je njihov odnos u koji je takav kakav je, koliko sam razumeo funkcionalan. Njihova porodičan storija je izgradila takve skriptove iz kojih jedino oni mogu samostalno izaći, ukoliko tako požele, svaka “pomoć” sa strane mogla bi verovatno samo da frustrira i njega i njegovu majku. To je odnos u kojem su se oni našli i kroz koji se oni razmenjuju čitav život.
Razmislite zašto vam je teško da ga poštujete takvog? Odakle dolazi vaša potreba da promenite njegov odnos prema majci? Kako se vi osećate slabom prema njoj? Da li ona ugrožava vašu ulogu žene?
Normalno je da se ona brine za svoje dete, neke majke to ipak čine i onda kada im je “dete” već odrastao čovek. Ali, ponekad one su takve i ne možemo im suditi, ponekad je to dete jedino što im ostaje i kroz šta dobijaju svoju potvrdu vrednosti – kroz ulogu majke.
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Neke majke zauzimaju prema sinu nezdrav, vlasnički stav. Čim ih mladić uoči, mora shvatiti da ga čekaju nevolje, veoma složene, psihičke, fizičke, emotivne i da se hitno treba zaštititi od njih. To će postići ako se uporno i odlučno suprotstavi majčinim „savetima“, zastrašivanjima, pretnjama i drugim pritiscima kada je u pitanju njegov ljubavni život, i da shvati da ponašati se prema svojoj voljenoj polovini nežno, predano, pažljivo nije greh, i da nije sramota činiti lepe stvari i odnositi se lepo prema voljenoj osobi.
Nema smisla da se raspravlja sa majkom, da joj nešto dokazuje. Od toga nema koristi jer majčini postupci se ne temelje na zdravom razumu, znanju ili životnom iskustvu već na emocionalnom ustrojstvu njene ličnosti, a to je teško prihvatiti. Na to ustrojstvo ne možemo uticati nikakvom logikom, dokazima, uverenjima i postavkama zdravog razuma, jer njen razum je njoj samoj najzdraviji. Zato ljubomorna majka ne prihvata ni najdobronamernije izjave svog sina ukoliko on pokuša da opravda svoj ljubavni život ili odbrani devojku ili suprugu jer „mama zna najbolje“.
Majčine postupke treba naprosto nevideti, ne reagovati na njih. Ako to ne pomogne, ako ljubomorna majka pojača svoje napade na sinovljev ljubavni život i njeno ponašanje postane nepodnošljivo, jedini mu je izlaz da se zaposli u drugom gradu, da napusti roditeljski dom i uticaj. Što dalje to bolje.
Takav raskid olakšaće mu saznanje da ga majka ne pokušava vezati za sebe iz velike ljubavi, nego iz sebičnosti. On je njoj potreban kao osoba na koju će iživljavati svoje posedničke strasti. Sin takve majke treba da bude načisto, a to je zaista bolno prihvatiti, da ga majka ne voli pravom majčinskom ljubavlju, jer da ga majčinski voli ne bi uporno nastojala da mu onemogući životnu sreću.
Bez sreće u ljubavnom i bračnom životu teško je ili nemoguće postići puno životno zadovoljstvo. Svaka prava ljubav, pa i majčinska nastoji da voljenu osobu, pre svega nesebično učini srećnom.
Osobi koja nam unesrećuje život, koja nas psihički opterećuje i time čini nesretnim, ništa nismo dužni. Nikakvu obzirnost, nikakvu osećajnu obavezu. Ali prema sebi imamo obavezu da se što pre uklonimo iz kruga takve osobe. To nam nalaže prirodna potreba da se u životu potpuno ostvarimo, da živimo potpuno, sa svim svojim mogućnostima. A to možemo samo kada smo samostalne, psihički nezavisne osobe, kada smo spremni da sami odlučujemo o svom životu i sami snosimo odgovornost za njega.
Žrtvovanje željama posednički nastrojene majke ne samo da nema opravdanja, nego je i potpuna besmislica. Takva majka neće postati ni zdravija, ni smirenija žena ako se njen sin odrekne ljubavnog ili bračnog života. Zapravo ne treba ni da ga se odriče, ako ništa ne preduzme, žena će ga sama napustiti jer razumno zdrava osoba to ne može podneti. To dokazuju sva istraživanja.
Požrtvovanost njenog sina nemože izmeniti odavno okamenjeno ustrojstvo njene ličnosti. Taj sin nemože očekivati ni to da će mu majka biti do groba zahvalna za njegovo odricanje i gubitke. Naprotiv, što je starija ona će ga sve više mučiti svojom džangrizavošću, bezobzirnošću i sebičnošću. Jer u njoj će se roditi želja za unučićima, kako bi dobila nove žrtve svoje posedničke strasti. Kad muškarac prepozna u sebi znake „maminog sina“ biće mu potrebno mnogo snage da raskine ovakvu vezu i počne da živi normalnim životom. Toliko dugo dok živi sa majkom ili blizu nje neće moći ništa da uradi. Zato je neophodno da ode od nje. Ako nemože drugačije, makar i u podstanarsku sobicu, samo što dalje. Zatim potrebno je da ograniči svoja viđanja sa majkom. Ako je oženjen, ne sme dozvoliti nikakve primedbe i mešanje sa njene strane, ma kako dobronamerne izgledale. Treba da izbegava majčinu pomoć čak i kad mu je potrebna. Ne sme da naseda majčinim žalopojkama i žalbama na njegovu nezahvalnost. Na njih jednostavno ne treba reagovati i upuštati se u raspravu. Ne treba je uveravati ni u šta jer je gluva i slepa za sve što nije u skladu sa njenim stavom o životu. Njegovi dodiri sa majkom treba da se svedu manje-više na formalnost, odnosno na poneku tehničku uslugu majci.
Takvo emotivno udaljavanje od majke nije lako, ali je moguće i potrebno zbog njega samog. Uz uslov da je čovek uporan, dosledan i siguran u ispravnost onoga što čini. Tu sigurnost steći će ako skupi snage da se u potpunosti okrene svojoj ženi,jer one trpe snažno psihičko i emotivno maltretiranje, zbog čega dolaze do očaja i nemoći… i da prihvati saznanje o pokretačima majčinog ponašanja prema njemu. Važno je imati na umu da ta majka nije sklona nikakvoj promeni svog stava. Zato on nemože očekivati da će se njihov odnos jednog dana normalizovati tj. da će se pretvoriti u prirodan odnos majke i odraslog sina.
Sva istraživanja dokazuju da se to vrlo retko dešava.