Psihopatija, narcizam i paranoidnost bogovi su rata i destrukcije. Država – Levijatan (biblijsko čudovište), kako ju je opisao Hobs, od samih svojih nastanaka upravo je puno oličenje ovih ljudskih, najdestruktivnijih slabosti. Nesvestan sebe čovek podleže svojim demonima psihopatije, narcizma i paranoidnosti braneći se od vlastitog osećaja slabosti, od vlastite prolaznosti i smrtnosti, od vlastite ograničenosti i nemoći. U nastojanu da pobegne od svojih strahova i da se približi besmrtnosti bogova, spreman je čovek žariti i paliti ovim svetom i u propast povući čitave zemlje i nacije, ako mu se samo za to pruži šansa.

No kako izgleda pozadina, ili naličje političke slave i uspeha, koja tako često, gotovo neizbežno završava krvavim zločinom?

Svi mi volimo osećaj moći i kontrolu. Kada je međutim ova potreba dovedena do opsesije i kada se u njoj isrcrpljuje ceo smisao našeg postojanja, onda se može govoriti o poremećaju ličnosti. Kod velikih lidera gotovo po pravilu udruženo je više poremećaja linosti, pa osim grčevite opsesivnosti (čitaj straha) od koga beže oni su takođe ozbiljno narcistični i najzad psihopatski organizovani.

Drugi pol veličine predstavlja naša potreba da se bez ostatka i potpuno predamo nekome ili nečemu što je beskrajno veliko i jako. Da se identifikujemo i pripadamo bez ostatka i do kraja. Zadovoljenje ove potebe za utapanjem i predavenjm često tražimo u entitetima kao što su nacija i država. Upravo na tu sklonost širokih narodnih masa, na tu potrebu da se od svoje malenkosti pobegne kroz identifikaciju sa džinom nacionalnog ponosa i identiteta, obilato su kroz istoriju koristili veliki lideri.

Slabost ličnosti koja se ogleda u slepom  idolopoklonstvu i zavisnosti, paradoksalno isto je stanje duha kao i narcizam, paranoidnost i psihopatija, samo okrenuto naopačke da tako kažem.

Kao karta koja ima svoju gornju i svoju donju stranu, tako će veliki lider i njegov robski veran idolopoklonik, svaki u svojoj sveri uticaja, spremno podleći demonima narcizma, paranoidnosti i psihopatije, čineći idealnu kombinaciju za zločin.

Veoma je opasno kada osoba sa paranoidnim poremećajem ličnosti dođe na vlast, a sklonost ka kontroli drugih, pa samim tim i vlasti upravo je samo srce psihopatskog poremećaja. Što je psihopatska crta u nama veća to će veći i snažniji biti poriv za vlašću, pa nije ni čudo što istorijom sveta, sa retkim izuzecima, od nastanka države pa na ovamo mahom vladaju psihopate.

Takve osobe po pravilu su sklone krajnjoj diktaturi i apsolutizmu, stvaranju kulta svoje ličnosti i nemilosrdnom, štaviše svirepom uništavanju svih onih koji im se suprotstave, a snaga njihove harizme na površinu može izvući paranoidnu, psihopatsku ili narcističku crtu čitavog jednog naroda. Matrica je od najdaljih vemena pa do danas gotovo ista. Veliki lider, narcis, psihopata, ubediće čitavu jednu naciju da je ona nešto posebno, na ovaj ili onaj način veća i važnije od drugih, na ovaj ili onaj način dostojna da vlada drugima.

I što je podanik slabija ličnost, što je njegovo osećanja vlastitog identiteta manje izgrađeno, što se oseća bednijim i slabijim, što je više uplašen i prazan, to će lakše nasesti uverevanjima da je poseban, bolji, pametniji, sposobniji i vlasti dostojniji od drugih, pogotovo kada ga u to ubeđuje veliki bog – lider, koji suvereno vlada polugama društvene moći, koji je dosegao nebo i ušao u legendu, u koga veruju i kome kliču milioni.
Naš mali nesrećnik u dubini nesvesnog želeo bi biti kao svoj veliki vođa! – pa će sve učiniti da ga sledi ne bi li mu makar malo nalikovao. Identifikacijom sa svojim idelizovanim gospodarom, u slepoj vernosti, naš zavisni maleni čovek beži od svoje slabosti i postiže da oseća moć. On pripada, on je spreman da za vođu živi i umre, on je konačno neslomiv jer bog stoji iza njega, ni pakao mu ništa ne može jer on sledi put vatre i gvožđa.

Tako diktator, narcistični, surovi psihopata, umišljeni bog opsednut svojom snagom i njegov verni pas, mali, zavisni, slabi ali ne manje narcistični podanik započinju smrtonosni ples ka nebeskoj slavi i zemaljskoj propasti.

Dovoljno je videti samo jednu ovakvu sliku pa shvatiti koliko je ličnost “velikih” zapravo poremećena. Jer šta bi drugo moglo da objasni želju da se bude na stotine puta veći od drugih i od sopstvene prirodne veličine, od sebe samog, do titanski narcizam!

Ovakve osobe pokazuju veliku manipulativnost i sugestivnost i u stanju su da sa sobom u propast povuku čitave države i nacije. Diktatori koji su sejali najviše smrti i koji su čovečanstvu naneli najviše zla, kao što su Hitler, Staljin, Mao Cetung i drugi, po pravilu poseduju razorno ustrojstvo paranoidnog, psihopatskog i narcističkog poremećaja ličnosti.

I upravo je njihova paranoidnost po najviše demaskirajuća u psihološkom smislu i ponajviše govori o tome kako je iza njihovih nedela zapravo kukavičluk i strah. Njihova paranoidnost ogleda se u strahu od kog se brane nemilosrdnim uništavanjem pojedinaca ili čitavih naroda. Njihova psihopatija ogleda se u hladnokrvnosti, brutalnosti i bizarnosti sa kojom muče ili ubijaju druge ljude. Njihov narcizam obično se ogleda u deifikaciji svoje ličnosti (predstavljanjem sebe kao boga) i pravljenjem krajnje idealizovanog mita o sebi i svojoj ličnosti kod širokih narodnih masa (smrt severnokorejskog lidera, snimak).
Štaviše upravo je paranoidnost, narcističnost i psihopatija širokih narodnih masa, odnosno pojedinaca od kojih se masa satoji, samo jezgro njihove podložnosti manipulaciji.

Čovek je biće sklono strahu i sklono da svoj strah projektuje i naduvava u nepoznato. Zato su oni koji nismo MI i oni koji su drugačiji od nas (druga nacija, druga vera…) jako dobro platno za projektovanje naših strahova.
Manipulacija narcizmom još je zanimljivija. Hitler je čitavu nemačku naciju povukao u propast manipulišući pre svega narcisoidnošću. U svakome od nas leži uverenje da smo nešto posebno. Kada smo nešto posebno kao pripadnici jedne nacije koja je posebna i viša od drugih, onda je ova naša sklonost dramatično umnožena. Ako nam pri tome naša izvanrednost daje za pravo da vladamo drugima i ako je naša izvanrednost garant da imamo moć da zavladamo svetom, onda unutrašnji narcizam jednog naroda ulazi u egzaltaciju.

Manipulacija paranoidnošću, odnosno našim osećajem ugroženosti u kombinaciji sa manipulacijom narcizma vrlo lako daje psihopatiju. Ako smo MI viša rasa i VI to ne priznajete pa još pripremate našu propast, onda je NAMA potpuno dozvoljeno da VAMA učinimo bilo šta. Ništa nije zločin kada se brani život i čast jednog svetog naroda.
Ogromno nezadovoljsvo i bes, ogromna destruktivnost koju ljudska bića nose u sebi tada dobija prostor da se iskali na neprijatelju. Svo nezadovoljavo i sva ljutnja koju kao ljudi skupljamo celog života u sebi i koju ne možemo bez kazne iskaliti na drugima, sada dobijaju prostor da se izbace i usmere prema drugima. Ono što je u mirnodobskim uslovima zločin sada postaje nešto za šta se dobijaju medalje za hrabrost i vojničku vrlinu.
Da stvari budu gore, paranoični lider uneće paranoičnost i u samu naciju. Svako može biti unutrašnji neprijatelj pa svako mora non stop dokazivati svoju lojalnost da sam ne bi bio proglašen neprijateljem. Tako je svaki otpor u startu onemogućen i pojedinac, hteo nehteo mora da se uklopi. Rezultat je jednoumlje koje iz nas izvlači ono najgore.