Beskrajno je/ga volim! – često čujemo te reči. Izgovaramo ih lako, potpuno sigurni u njih. Šta daje tu potpunu sigurnost, bez trunke sumnje? Odgovor je jednostavan. Svaki delić našeg bića, svaka ćelija našeg tela to oseća! Kao da je svaka ćelija našeg organizma upila u sebe lik, miris i glas voljene osobe. Voljeno biće teče našim venama, blista na našoj koži, naše srce bije u ritmu njegovog imene. Zar uopšte može biti sumnje da je tu po sredi prava ljubav!

Zaista voleti, imati pravu ljubav, zapravo ili međutim najčešće znači biti zaljubljen do ušiju. Kada kažemo kako volimo beskrajno, mi zapravo mislimo na intenzivnu zaljubljenost. Na snažnu, često opsesivnu želju da se sa nekim bude po svaku cenu. Na osećaj da bez voljene osobe ne možemo da živimo. Na neodoljivu privlačnost koja se u narodu često zove i ljubavno ludilo. Tad smo spremni na sve samo da bi bili sa svojom ljubavlju. Ništa nas na svetu ne može rastaviti, kažemo i spremni smo da pomerimo planine i pregazimo vode samo da bi bili sa voljenim bićem.

Paradoksalno je da se stanje zaljubljenosti, tako često pomešano sa stanjem ljubavi, ponekad događa u odnosu na osobe koje veoma malo poznajemo ili ih čak ne poznajemo uopšte. Sećam se moje klijentkinje koja je silno “volela” jednog mladog, popularnog stranog glumca. Maštala je o njemu noćima i bez njega nije mogla da spava. U krug je gledala njegove filmove. Ja bih za njega bila sve spremna da uradim, govorila mi je. Za koga? Pa zapravo za sliku koju se o njemu stvorila, za jednu sasvim idealizovanu sliku koja može imati veoma malo sa stvarnošću. Da li je zaista ljubav? Da li možemo voleti nekoga koga zapravo uopšte ne poznajemo? Ne. To je zapravo zaljubljenost.

Moja klijentkinja se silno uvredila kada sam joj rekao da mi se čini da se kod nje zapravo radi o zaljubljenosti, a ne o ljubavi. Vi ne razumete, rekla mi je ljutitim glasom u kome su drhtale suze. Ja sam za njega spremna sada poginuti! I zaista sam verovao da govori istinu. Ali mnogo je lakše za nekoga poginuti nego za nekoga živeti. Štaviše, za nekoga poginuti ili za nekoga živeti i umreti, mnogo je lakše nego živeti SA nekim. To znaju svi oni koji sa svojom ogromnom ljubavlju žive duže od dve-tri godine.

Nažalost ili možda srećom, stanje zaljubljenosti obično nije dugog veka. Nakon nekoliko meseci do najviše dve, tri  godine otreznimo se i pitamo se gde je sva ta silna i prelepa ljubav nestala. Često se osećamo prevareni i patimo za njom. Duboko smo razočarani jer otkrijemo da je osoba sa kojom smo bili prilično drugačije od osobe koju smo voleli. Promenila/o se! – kažemo i više nije kao pre. Sve bi učinili da se vrate oni predivni, zaneseni dani kada smo drhtali uz telefon u nadi da će nas pozvati, ma koliko nam tada bilo teško. To se međutim obično ne desi. Patimo strašno za svojim izgubljenim anđelom i kažemo da su sve prave ljubavi tužne. Plašimo se da ćemo ostati sami.

Prava bura dešava se u našem mozgu kada smo zaljubljeni. Zaljubljenost se odlikuje posebnim neurofiziološkim stanjem kada mozak luči velike količine “hormona i neurotrasmitera sreće” kao što su norepinefrin, noradrenalin, adrenalin, dopamin, ženski i muški polni hormoni (estrogen i testosteron), endorfin, oksitocin i vazopresin, dopamin…

Naglo povećanje testosterona i estrogena stvara osećaj neodoljive telesne privlačnosti, pa snažno želimo da se telesno stopimo sa “voljenom” osobom. Testosteron i estrogen stvaraju osećaj seksualne privlačnosti i neodoljive čežnje.  Povećanje koncentracije neurotrasmitera dopamina stvara slatko/neprijatni osećaj nestrpljenja u iščekivanju zadovoljstva i konačno snažnu navalu zadovoljstva i blaženska kada sam se voljena osoba konačno javi. Efekat dopamina poredi se sa efektom kokaina i možda je osnovi faktor zavisnosti koji stanje zaljubljenosti predstavlja.

Najmanji kontakt sa osobom u koju smo zaljubeljni, jedan njen pogled ili samo poruka, običan dodir po ruci u prolazu ili prilikom rukovanja, a kasnije poljubac ili zagrljaj odjednom oslobađa ogromne količine endorfina. Gorimo iznutra u vatri divljeg blaženstva. Endorfin stvara osećaj euforičnog zadovoljstva koje nalikuje efektu heroinskog felša pa imao osećaj neverovatne snage, kao da možemo da preskočimo planine. Nauka tvrdi da je endorfin i do 100 puta jači od opijuma.

Za razliku od serotonina koji u stanju zaljubljenosti opada (!) a koji se oslobađa postepeno i kontinuirano, u vidu nagrade kao efekat opšteg zadovoljstva usled osvojenih postignuća donoseći osećaj mira, endorfin, adrenalin i noradrenalin se oslobađaju gotovo momentalno i deluju odmah, pa su odgovorni za naše vrtoglave promene raspoloženja. I dok nas obuzima osećaj divljeg blaženstva i nadčovečanske snage, što je efekat, endorfin, noradentalin, norepinefrin i endorfin čine da drhtimo i da nam srce lupa. Pritisak raste i krv divlje juri kroz nas, povećavajući nivo energije.

Interesantno je da se povećana količina dopamina i pad koncentracije serotonina dovodi u vezu s opsesivno-kompulisivnim poremećajima i anksioznim poremećjima. Stoga nije čudno što je stanje zaljubljenosti zapravo stanje opsednutosti, komulziteta (prisile) i intenzivne anksioznosti! Visoka koncentracija dopamina (hiperdopaminergija) takođe se dovodi u vezu sa stanjima koje su poznate kao psihoze, a koje narod prosto zove ludilo. Stoga ne čudi što smo u stanju zaljubljenosti zapravo ludi!

Takođe istraživanja pokazuju da u stanju zaljubljenosti dolazi do pojačane aktivnosti onih delova mozga koji su u vezi sa osećanjem zadovoljstva, dok se aktivnost delova mozda koji su “odgovorni” za moral smanjuje, pa smo u stanju zaljubljenosti spremni na razne gluposti i moralne prekršaje.

Oksitocin je poznat kao hormon dodira i vezivanja. Oslobađa ga maženje, kao i orgazam i u vezi je sa stanjem prijatnosti tokom i posle seksa ili maženja.

Rezulat su vrlo intenzivne emocije, promene raspoloženja, velika sreća i velika tuga, neizdrž i uzbuđenje. Ove prirodne droge koje luči sam mozak privremeno nas učine zavisnim od osobe u koju smo zaljubljeni jer njeno prisustvo okida mehanizme u kojma se količina “droge” u našem mozgu obnavlja. Zavisnost od doba u kojem smo zaljubljeni zapravo je zavisnost od dopamina (uzbuđenje), endorfina snažno, momentalno zadovoljstvo), adrenalina, oksitocina…

Evolucionistički orijentisani psiholozi smatraju da je funkcija ovog hemijskog stanja da osigura parenje i na taj način opstanak i produženje vrste. Reč je dakle o najačim mogućim biološkim mehanizmima. Ovo stanje izmenjene hemije mozga i izmenjene svesti, međutim nužno prolazi. Ovo stanje je svakako prolazno i zato ga ne možemo smatrati ljubavlju. Otreženjene čini da s jedne strane čeznemo za opijenošću i uzbudljivom burom proključalih strasti, a sa druge strane vidimo da naša partnerka/partner i uopšte naša ljubav i naš odnos “nisu više ono što su bili”.

Buđenje uvek označava period krize ali i šanse da zaljubljenost preraste u ljubav. Za razliku od zaljubljenosti ljubav je manje intenzivno i uzbudljivo, ali trajnije stanje. Opisujemo je kao mnogo dublje, iako manje burno i intenzivno iskustvo.

Za razliku od zaljubljenosti koja je u vezi sa rastom dopamina i padom serotonina, ljubav se odlikuje padom dopamina i ponovnim povećanjem nivoa serotonina, koji uz oksitocin daje osećaj spokoja.

Stanje ljubavi i zaljubljenosti razlikuju se dakle čak i fiziološki. Ljubav zapravo nema ekstatička svojstva, koja sa njim obično dovodimo u vezu, a koja su zapravo u prirodi zaljubljenosti. S druge stane zaljubnost nema osećaj spokoja koji je možda u vezi sa serotoninskim efektom ljubavi. Nivo serotonina, kao što je već rečeno, za razliku od nivoa dopamina, ne menja se brzo, što se može dovesti u vezu sa trajnošću osećanja ljubavi.

Autor: Nikola Krstić