Već nekoliko godina bavim se istraživanjem i klasifikacijom intervencija u geštalt psihoterapiji i ovde ću izneti deo radnih rezultata.

Da bismo odgovorili na pitanje šta su intervencije u GT, potrebno je postaviti pitanje šta sve u GT može izvršiti uticaj na klijenta i odnos psihoterapeut/klijent (ako izuzmemo „spoljašnje“ faktore, kao što je seting i slično).

Najšire možemo reći da uticaj može izvršiti sve ono što terapeut učini ili čak ne učini u odnosu na klijenta i u odnosu sa klijentom, uključujući i psihoterapeutove „unutrašnje“ procese i stanja, osete i osećanja, raspoloženja, neizgovorene misli, nade, očekivanja i tako dalje.

Drugim rečima, kada psihoterapija otpočne, sve ono što terapeut doživi tokom seanse, i ne samo tokom seanse a u vezi sa klijentom[1], i sve ono što učini, ili čak ne učini sa svojim doživljajem (svesno ili nesvesno), može imati uticaja na proces, na odnos terapeut/klijent, na klijenta samog.  Naime, sve je to deo polja terapeut/klijent.

Ali da li je sve što se u terapeutu događa, sve što doživi i namerno ili nesvesno učini ili čak ne učini, intervencija?

[1] Možemo čak i dalje reći da i ono što terapeut doživi za vreme seanse ili između seansi, a što i nema nikakve očigledne veze sa klijentom, može izvršiti uticaj na klijenta. Npr. banalno, ako je terapeut neispavan, to će uticati na način njegovog prisustva u seansi i samim tim na klijenta, tako da možemo govoriti o etičkim uticajima. Dalje, ako se terapeutu desi nešto važno u privatnom životu (rođenje deteta, raskid, smrt bližnjeg itd.), i to svakao može imati uticaja na način na koji je terapeut prisutan u odnosu, i samim tim na klijenta ili na odnos terapeut/klijent.

Intervencijom, dakle, možemo nazvati sve ono što terapeut namerno (svesno), makar i spontano, učini ili ne učini (zadržava) u vezi sa klijentom, kako na terapiji tako i izvan nje, uključujući tu i dijagnostiku koju izvodi, kao i stanja (stav) koja voljno doživljava onoliko koliko im se voljno prepušta (otvara se za njih), neguje ih, ili upravo bira da im se ne prepušta.

Jer naši se doživljaji menjaju u zavisnosti od toga da li smo ih svesni ili nismo. Pa u tom duhu možemo reći da je čak i osvešćivanje vrsta intervencije (sadrži voljni element i potencijalno ima uticaja na klijenta). Zatim, naši se doživljaji menjaju u zavisnosti od toga da li sa njima nešto radimo ili ne, da li ih pretvaramo u akciju (reči i pokret) ili im nastojimo umaći.

U tom smislu možemo reći da terapeut ne interveniše samo ego funkcijom, dakle svojim akcijama (rečima, telesnim pokretima), već i doživljajima u kojima se nalazi, npr. osećanjima i raspoloženjima ka kojima se otvori, čak senzacijama koje se u njemu tokom terapije zbivaju, koje je spreman da doživi, svojim neizgovorenim mislima, neverbalnim ponašanjima i gestovima (body language), svojim stanjem ili stavom koji neguje, čak celokupnim poljem svojih životnih iskustava, profesionalnih i ličnih, načinom na koji izvodi dijagnostiku itd.

U geštalt psihoterapeut, dakle, deluje celokupnim načinom na koji se pojavljuje, na koji je prisutan u polju terapeut/klijent, sa svim svojim  funkcijama selfa (idom, egom i ličnošću (personom)).

Terapeut takođe deluje ličnošću (personom). Celokupnim korpusom svojim profesionalnih, ali i ličnih isksutvava (iskusan, neiskusan; topao, suzdržljiv; voljen i željen u detijnstu, ostao gladan pažnje; mnogo kritikovan od značajnih drugih, podržavan u podsticajnom okruženju; oženjen, neoželjen, samac, u vezi, u srećnom braku, razveden; heteroselskualac, homoseksualac; plesač, pisac, pevač, svirac, uspešan, nesupešan, zaposlen, nezaposlen, lekar, psiholog, filozof, socijolog, itd). Kako mislite da vaša glavna dečija ali i sveopše životna iksustva utiču na vas kao terapeuta?

Jednom rečju, celokupan psihoterapeutov doživljaj, koji se događa u polju terapeut/klijent, može se smatrati intervencijom, u tom smislu da je donekle ili potencijalno svestan i voljan, ali i celokupno teraputovo biće, ima svojih posledica na iskustvo i doživljaj klijenta, i terapeut sa tim nešto voljno radi, npr. svestan ih je, dozvoljava ih, prisutan je za njih, prevodi ih u reč ili pokret ili se od toga uzdržava, ili je makar prisutno kao pozadina.

Kako se ovo polje, celokupno polje doživljaja, iz heurističkih (istraživačkih) i didaktičkih (obrazovnih) razloga mora suziti i podeliti, možemo reći da je intervencija sve ono što terapeut čini svesno.

Najzad, nije ni moguće ni potrebno da terapeut bude svestan svih procesa koji se između njega i klijenta događaju, odnosno svega što čini i ne čini slučajno ili spontano.

Kada koncept intervencije suzimo na ono što terapeut voljno ili svesno čini ili ne čini, možemo reći da je intervencija konkretan način sprovođenja tehnike.

Naranho je u svojim značajnim radovima podelio tehnike na supresivne, ekspresivne i integrativne. Intervencija je konkretan, empirijski, način kojim sprovodimo određenu tehniku. Intervencija je ono neposredno što terapeut učini rečima, pokretom, gestom itd.

Polje intervencija možemo podeliti na veoma mnogo načina. Već smo rekli da sve intervencije možemo podeliti na intervencije činjenjem (ego intervencije) i intervencije nečinjenjem.

Sve intervencije činjenjem možemo podeliti fizički, empirijski, na činjenje pokretom (neverbalno činjenje) i na činjenje rečima.

Intervencije rečima (verbalne intervencije) dalje možemo podeliti gramatički i logički na pitanja, iskaze (sudove odnosno konstatacije) i imperative.

Intervencije pokretom dalje možemo podeliti na fine pokrete, kao što je govor tela, gde spadaju i mimika, gestikulacija i sl., i na krupne pokrete, kao što je ustajanje sa stolice, promena mesta, fizičko prilaženje ili udaljavanje od klijenta, pružanje ruku itd.

S druge strane, intervencije možemo podeliti i prema tehnici u okviru koje se izvode, dakle prema intenciji (nameri) koja iza njih stoji u duhu strategije ili filozofije koja je kroz neku intervenciju ovaploćena.

Tako bismo mogli imati intervencije zaustavljanja (supresivne intervencije), kada terapeut prekida klijenta jer zapaža da ono što klijent govori nije u funkciji ekspresije doživljaja, već udaljavanja od doživljaja. Tako bismo govorili o intervencijama koje su u funkciji supresivne tehnike.

Pozivanje na pokret ili davanje reči kako bi ih klijent izgovorio i testirao da li sa njima rezonira, poziv na fantaziranje ili opisivanje, ili čak postavljanje pitanja koja za cilj imaju da istraže doživljaj, jednostavno ponavljanje klijentovih reči, poziv klijentu da odglumi nešto ili izgovaranje doživljaja od strane terapeuta, mogli bismo podvesti pod intervencije koje su u funkciji ekspresivnih tehnika.

Intervencije koje sprovode eksperiment prazne stolice, kao što su nalozi (pozivi) da klijent zamisli oca, ili da mu dâ reči, ili da mu se obrati, ili da pređe na drugu stolicu, bile bi intervencije koje su u funkciji sprovođenja integrativnih tehnika. Tu bi verovatno spadale i intervencije koje su usmerene ka radu na nezavršenom poslu.

Dalje, intervencije možemo podeliti na one koje imaju Ja-To i na one koje imaju Ja-Ti usmerenje, u zavisnosti od toga da li je svrha intervencije da upotrebi odnos terapeut/klijent ili nije.

Dalje, intervencije možemo podeliti prema fazi ciklusa kontakta između terapeuta i klijenta, kao i prema fazi u kojoj se nalazi psihoterapijska seansa. Tako bismo, recimo, imali intervencije koje su u funkciji istraživanja, u ranoj fazi seanse, odnosno fazi predkontakta. Zatim, intervencije koje su u funkciji strategije koja se odvija u središnjoj fazi seanse (npr. pojačavanje ekspresije ili pozivanje odgovornosti (ego funkcije)), tj. u fazi kontakta. Zatim i intervencije završavanja, kada terapeut poziva klijenta da postane svestan promene koja se upravo desila, što je svojevrsna integracija i pripada fazi postkontakta ili povlačenja.

Na primer, vršim istraživanje pitanjima, da bih shvatio šta je klijentova potreba, bilo u našem odnosu, bilo u spoljašnjem životu. Tražim zainteresovanost/energiju/uzbuđenje. Tada su intervencije koje upotrebim u funkciji predkontakta (artikulacije potrebe).

Ili konfrontiram klijenta jasno se pojavljujući na granici, tako što ga pozivam da preuzme svoju odgovornost, tako što ga, recimo, pozivam da kaže: „Ja biram da ne učim.“ Takva intervencija je u funkciji kontakta. Ona klijentu vraća ego, svest o izboru, slobodi i odgovornosti.

Ili pitam klijenta kako je sada drugačije. Kako se drugačije oseća u svom telu, sada kada je preuzeo odgovornost i posvojio odluku, rekavši da je on sâm taj koji bira da ne uči. Reč je o integrativnoj intervenciji koja spada u domen postkontakta ili povlačenja, jer ću nakon toga stati i čekati da se pojavi nova figura.

Dalje, intervencije možemo podeliti u skladu sa teorijom selfa, na intervencije koje su u funkciji pozivanja ida, ili ega, ili persone.

Na primer, tipična intervencija kojom pozivamo id je pitanje: „Kako si?“, ili „Šta sada osećaš?“, ili „Kako si sada u telu?“, ili recimo „Šta te je sada rastužilo?“ itd.

Tipična intervencija kojom pozivamo ego je pitanje: „Šta sada radiš?“, ili „Šta sada izbegavaš (da se desi, da mi kažeš, da uradiš itd.)?“

Tipična intervencija kojom pozivamo ličnost ili funkciju persone je: „Ko si ti (sada, ovde, ili tamo i tada itd.)?“, ili „Šta umeš da radiš?“, ili „Kako te je to iskustvo promenilo?“ i sl.

Drugim rečima, sve intervencije možemo podeliti fizički i empirijski (gramatički, logički) što će biti jedan veliki kriterijum podela. Rekli smo da tu intervencije delimo na neverbalne i verbalne i tako dalje.

Druga velika podela intervencija je prema funkciji kao kriterijumu. Tu bismo intervencije podelili u odnosu na to šta je njihova funkcija, odnosno koji korpus tehnika ili strategija se nalazi u njihovoj osnovi.

Fizičko-empirijska (fizičko-gramatička) podela i podela prema funkciji (operacionalna ili strateška podela) dve su osnovne podele intervencija koje će biti korišćene u ovom tekstu.

Jasno je da se kategorije iz ove dve vrste podela preklapaju. Na primer, intervencija u kojoj terapeut pruža ruke klijentu po fizičkoj podeli spada u neverbalno činjenje (pokret), a po operacionalnoj tj. strateškoj podeli ova intervencija koristi odnos, tj. spada u Ja-Ti intervencije.

Prema načinu na koji su usmerene u vremenu podelio sam intervencije na regresivne, prezentne i progresivne. Progresivne intervencije još opredeljujem kao pozitivne, a regresivne i prezentne i kao negativne.

„Ispričaj mi šta se tada dogodilo?“, ili „Bio si suviše mali da bi mogao da brineš o sebi.“, ili „Ti nisi kriva što je on odlučio da te napusti.“, ili „Nikog nije bilo tu da te razume.“ i tako dalje – intervencije su koje su prema orijentaciji u vremenu regresivne i nagativne. Naime, one se bave nečim što se događalo u prošlosti, a što posledice ima u sadašnjosti, ili pozivaju prošlost u istraživanje itd. One priznaju nešto što je važno u vezi sa prošlošću.

„Svestan sam da opet gledaš u pod.“, ili „Imam utisak da ti je teško da primiš pohvalu.“, ili „Imam utisak da te niko ne shvata za ozbiljno.“, ili „Da li se sada, ovde i od mene ponovo skrivaš?“, ili „Dok mi pričaš, počinjem da osećam tugu.“ – intervencije su negativnog i prezentnog karaktera. One su orijentisane na priznavanje onoga što jeste u sada i ovde. Negativne su u tom smislu da se njima hvata nešto što bi moglo biti drugačije ali nije.

Između regresivnih i prezentnih intervencija moguće su kombinacije. Na primer, terapeut kaže: „Čini mi se da ti je sada teško da mi pokloniš poverenje jer su te značajni drugi grubo izneverili.“, ili „Svestan sam da sada opet gledaš u pod kao da si pred kritikujućim ocem.“, ili „Vidim da zadržavaš dah i stežeš se kao da očekuješ da te neko opet udari.“ itd.

Kombinacija regresivnih i prezentnih intervencija raskriva bihejvioralnu šemu. Nešto što se događalo u prošlosti i izazvalo neku vrstu adaptacije, koju sada ponavljamo u sadašnjosti, iako možda više nema opasnosti.

Umesto regresivnih ili prezentnih intervencija, terapeut može reći: „Voleo bih da me sada pogledaš.“, ili „Obradujem se kada me pogledaš.“, ili „Obradovao bih se kada bi primio moju pohvalu.“, ili „Osećam da mi je važno da te ozbiljno shvatim.“, ili „Važno mi je da te razumem.“ – što su intervencije pozitivnog i progresivnog karaktera.

One, umesto da prosto konstatuju ono što jeste, pozivaju na pokret ili izražavaju pokret koji terapeut upravo pravi ili kojem teži. One izražavaju, tj. „hvataju“, intencionalnost. Od onoga što jeste „prave“ ono što je klijentu potrebno da bude, ono što bi moglo biti. One upravo pozivaju na ono što bi moglo biti.

Negativne intervencije, dakle, ističu (prave figuru) od onoga što bi moglo biti drugačije, a pozitivne pozivaju to drugačije, dakle ističu ili pozivaju na novo.

Primeri pozitivnih, progresivnih, intervencija koje sam naveo kao pandan negativnim i regresivnim imaju relacionu prirodu, jer terapeut njima izražava sebe, intencionalnost polja, potrebu koja se, kako se veruje, kreirala u polju terapeut/klijent, tj. između njih.

Iako sam ja uveo ovu podelu, ona je u duhu razvoja geštalta ka relacionom i razvoja koncepta sada i ovde ka konceptu sada za sledeće (now for the next), koji je najpoznatiji po Margheriti Spagnuolo Lobb.

Priznati ono što jeste u sada i ovde osnovni je koncept začet u tradicionalnom geštaltu u kojem je svesnost onoga što jeste dovoljna za promenu. S druge strane, pozvati klijenta na ono što nam je sada potrebno ili izraziti intenciju polja ka promeni značilo bi priznati ono što jeste u njegovoj transformaciji ka budućem.

Dalje, intervencije rečima, manje-više dijaloškog karaktera, deo su korpusa istraživanja klijentovog iskustva i doživljaja i odvijaju se u modu Ja-To odnosa, pre nego Ja-Ti odnosa.

Njihov cilj je više osvešćivanje i ekspresija, dok je odnos terapeut/klijent više pozadina ovom procesu, tj. njihov cilj nije odnos. Stoga mi se čini da i same intervencije, po intenciji (nameri koja iza njih stoji), možemo podeliti na intervencije čiji je cilj osvešćivanje ili ekspresija (i one će pretežno pripadati korpusu tradicionalnog i dijaloškog geštalta), i na intervencije čiji je cilj ili intencija odnos, koje ću zvati relacionim intervencijama u užem smislu.

Na primer: „Šta vidiš kada me pogledaš?“, ili „Želiš li da ti kažem kako se osećam dok slušam tvoju priču?“, ili „Duboko sam dirnut tvojom pričom sada.“ – intervencije su koje nemaju toliko za cilj osvešćivanje i ekspresiju, koliko pozivanje u odnos ili dovođenje relacije u figuru (možemo reći prelazak u Ja-Ti odnos).

Na početku smo rekli da ceo terapeutov korpus doživljaja i sve ono što on čini i ne čini sa tim potencijalno ima uticaja na njegov odnos sa klijentom i samog klijenta. U tom smislu možemo reći da svako terapeutovo stanje potencijalno vrši uticaj na klijenta.

U skladu sa sužavanjem koje sam načinio, od posebnog značaja biće ono što terapeut čini sa svojim stanjem, a u ovom kontekstu to će se najpre odnositi na dijagnostiku. Način na koji smo prisutni, šta zapažamo i na šta usmeravamo našu svesnost (odabir figura), senzacije, emocije i misli koje se u nama pojave tokom rada, čak fantazije i sećanja koje se u terapeutu jave, mogu se smatrati dijagnostikom u GT (jer mogu imati veze sa klijentom) i mogu imati uticaja na odnos terapeut/klijent i na samog klijenta.

U tom smislu možemo reći da je naša dijagnostika već intervencija (vidi više u poglavlju o dijagnostici).

Rekli smo da bi, najšire govoreći, intervencija mogla biti sve što terapeut doživljava tokom seanse, čak ne samo tokom seanse.

Kako se celokupno polje doživljaja, iz heurističkih (istraživačkih) i didaktičkih (obrazovnih) razloga mora suziti i podeliti, možemo reći da je intervencija u užem smislu sve ono što terapeut čini ili ne čini (suzdržava se od činjenja) svesno ili namerno.

Ovo sužavanje je dopušteno, čini mi se, samo ako vodimo računa o tome da će i sve ono što terapeut čini nesvesno potencijalno (manje ili više) uticati na klijenta, tj. na njihov odnos. Najzad, nije ni moguće ni potrebno da terapeut bude svestan svih procesa koji se između njega i klijenta događaju, odnosno svega što čini i ne čini slučajno ili spontano i svega što doživljava.

Idući za tom idejom, podelio sam intervencije (fizički ili empirijski) na sve ono što terapeut fizički čini i na sve ono što ne čini (dakle svesno se uzdržavajući od činjenja).

Dalje, podelio sam sve intervencije fizičkim činjenjem na intervencije rečima (rečenice) koje terapeut izgovara i intervencije telesnim pokretima koje terapeut čini.

Ovome bismo mogli dodati i intervencije stanjima (gde spada i ono što Naranho naziva stav) u kojima se terapeut nalazi ili kojem teži. Iako nisu nešto što terapeut neposredno, tj. fizički, čini, ova vrsta intervencija takođe ima voljni element i katkad predstavlja osnovu terapeutovog činjenja ili nečinjenja.

Naime, terapeut postavlja pitanja, izgovara sudove (iskaze – tvrdnje), poziva (izgovara molbe ili imperative). Na primer: „Kako se sada osećaš?“ je pitanje. „Volim životinje.“ je sud, iskaz, odnosno tvrdnja. „Voleo bih da me sada pogledaš.“ je molba. A „Pređi sada na drugu stolicu.“ je zahtev ili imperativ (u gramatičko-logičkom smislu, koji je ovde kriterijum podele).

Nagnuo sam se ka klijentu, ustao sam i šetam po sobi, privukao sam ili udaljio svoju stolicu, ustao sam i ponudio zagrljaj, ponudio sam klijentu svoje ruke i tako dalje – to su intervencije koje sam nazvao telesnim pokretima.

Izgovorene reči i načinjeni pokreti su, dakle, ono što terapeut čini. Jednako važnim, međutim, smatram i ono što terapeut ne čini, pa sam i svesna nečinjenja opredelio kao intervencije. Na primer, ćutim sa klijentom u želji da pribavim nestrukturisanost. Ili se suzdržavam da mu postavim pitanje koje mi je na umu jer mi se čini da bi to pitanje bilo isuviše frustrirajuće. Potrebno mi je vreme da shvatim šta se to događa između nas i svestan sam da me to frustrira (kontratransfer), pa osećam impuls da postavim pitanje koje je grubo i sugestivno, pa se suzdržavam. Ili, svestan sam da bih rado pričao klijentu o mom iskustvu, ali mi se čini da bi to prekinulo njegovu ekspresiju doživljaja. Ili se suzdržavam da izgovorim savet jer mi se čini da bih mu time oduzeo moć, iskustvo sopstvenog traganja za rešenjem, sopstvenog učenja kroz iskustvo. Ili, suzdržavam se da ga zagrlim iako osećam impuls prema zagrljaju i tako dalje.

Ako usmerim svesnost na svoje stanje, osećanja, otvorenost i zainteresovanost ili dosadu, ili ljutnju ili prihvatanje ili ljubav, ili zaštitnički impuls, ili krivicu ili stid ili strah, terapeutovu otvorenost ka ovim osećanjima ili stanjima, spremnost da se ostane u osećanju ili spremnost da se bude svestan ovih osećanja ili stanja (da se svesnost usmeri ka njima), takođe smatram intervencijom, jer tu postoji voljni (ego) element.

Sada ćemo se usredsrediti na ono što terapeut čini.

Kada govorimo o intervenciji rečima, pitanja možemo svrstati na skali otvorenosti i zatvorenosti (sugestivnosti) na ona koja su više otvorena ili više zatvorena pa sve do potpuno otvorenih i potpuno zatvorenih. Možemo reći da je ovo svojevrsna podela po formi.

„Kako se sada osećaš?“ otvoreno je pitanje. „Šta se sada tebi događa?“ još otvorenije. „Osetio si ljutnju?“ zatvoreno je pitanje. „Osetio si ljutnju prema meni kada sam ti rekao da mi je žao tvoga oca?“ još je zatvorenije. Otvorenost i zatvorenost pitanja, dakle, vidim kao skalu.

Rekao bih da sam sklon otvorenijim pitanjima, ali mi iskustvo pokazuje da zatvorenija pitanja štede vreme, pomažu manje iskusnim klijentima da artikulišu svoj doživljaj, podrška su im da izraze sebe i da artikulišu svoj doživljaj.

Piter Filipson kritikuje pitanje kao intervenciju u GT zato što, kako veruje, primarno poziva ego funkciju i time udaljava klijenta od doživljaja, telesnosti i pokreta, takođe je znak terapeutovog distanciranja, kako od klijenta tako i od vlastitog doživljaja, i najčešće nije fokusirano na sada i ovde. (Prema Darku Hristovu)

Možemo reći da se funkcija otvorenosti ogleda u davanju slobode izražavanja klijentu, kako bi klijent slobodno i spontano formirao figuru. S druge strane, funkcija zatvorenosti upravo je pomoć u artikulaciji i izražavanju doživljaja. Savremeni čovek, naime, veoma često ne zna da artikuliše i verbalizuje šta doživljava.

Funkcije pitanja kao takvog mnogostruke su. Pitanja su tu da bi se terapeut informisao o onome šta njegov klijent proživljava, da bi potvrdio svoje pretpostavke o tome i tako dalje. Ipak, osnovna funkcija pitanja je ekspresivna. Pitanje je tu da bi pozvalo klijenta da artikuliše i izrazi svoj doživljaj. Kada do toga dođe, pitanje po funkciji može biti integrativno, u tom smislu da poziva klijenta da osvesti promenu koja se upravo u sada i ovde desila kao posledica artikulacije i izražavanja doživljaja.

U tradicionalnom geštaltu terapeut često prosto kaže klijentu da nešto, sada i ovde, uradi: „Zamisli svoga partnera na praznoj stolici i reci mu to što sada meni govoriš.“, ili „Sada pređi na drugu stolicu.“, ili „Učini meni ono što sada radiš tom papiru u tvojoj ruci.“, ili „Ustani i pritisni me.“, ili „Viči na mene.“, ili „Reci mi to ponovo, koristeći ličnu zamenicu ’ja’.“ (primeri ovih intervencija uzeti su iz Perlsovih radova)

Imperativ ili molba obično je kao tehnika ekspresivne prirode i sračunata je na započinjanje ili završavanje akcije. (Naranho, Geštalt terapija)

Primer gde terapeut klijenta koji umesto „ja“ koristi zamenicu „ti“ kada zapravo govori o sebi, a terapeut ga poziva da učini obratno, spada u korpus onoga što je Perls nazivao pravilima.

Govori u prvom licu jednine. Započni svaku rečenicu sa „Ja sam sada i ovde svestan…“ i tako dalje, primeri su takvih pravila, i o njima se može govoriti kao o supresivnim tehnikama, a za njihovo sprovođenje tradicionalni terapeuti takođe su koristili imperativ ili poziv.

U dijaloškom razdoblju imperativ ili poziv se sve više gubi (preovladava intervencija pitanjem).

Iskaze, dakle rečenice, koje imaju logičku formu tvrdnje ili konstatacije, podelio sam na opis (fenomenološku deskripciju), izgovaranje sebe, fidbek, interpretaciju, savet i objašnjenje ili edukaciju.

„Vidim da si se pogrbio.“, „Oči su ti se ovlažile.“, „Stežeš maramicu u ruci.“, „Gledaš me.“ i tako dalje – primer su intervencija fenomenološkom deskripcijom (prost opis). Terapeuti dijaloškog razdoblja, kao na primer Džojs i Sils, veoma su skloni ovoj vrsti intervencija.

„Volim životinje.“, „Počeo sam da osećam tugu.“, „Veoma sam zainteresovan.“, „Tu sam.“, „Poželeo sam da odem kroz vreme u tvoje detinjstvo i kažem ti da ništa nisi kriv.“ i tako dalje – primeri su intervencija koje nazivam deljenjem ili izgovaranjem sebe.

Tvrdnja kao intervencija takođe može imati razne funkcije. Tvrdnje kao što su: „Vidim da si se pogrbio.“, ili „Stežeš maramicu u ruci.“ – po funkciji bismo najpre mogli opredeliti kao pitanja koja pozivaju klijenta na svesnost doživljaja koji se događa u sada i ovde. U tom smislu, tvrdnja bi mogla početi i rečima: „Svestan sam da…“ Na primer, „Svesan sam da stežeš maramicu.“

Tvrdnje kao što su: „Tvoje oči su se ovlažile.“, ili „Vidim suze u tvojim očima.“ – po duhu i funkciji su slične tvrdnjama „Osećam duboku dirnutost.“ ili, „Moje oči su se ovlažile.“ Funkcija ovih tvrdnji nije da unese svesnost u ono što jeste, već da poveže terapeuta i klijenta tako što će pokazati klijentu da je terapeut tu, da ga vidi, da ga oseća, da su mu važna klijentova osećanja, da sa njima rezonira.

Tvrdnju kojom terapeut izgovara sebe, ili prosto vraća klijentu ono što je od klijenta čuo, ili izražava svoj utisak, ili izražava svoje mišljenje o nečemu ili o klijentu, neki terapeuti nazivaju i fidbekom.

Fidbek kao intervencija je tvrdnja kojom terapeut kaže klijentu nešto o sebi ili o njemu, ili kojom prosto ponavlja nešto važno što je klijent rekao.

„Ako sam dobro razumeo, osećao si se krivim zbog ljutnje koju osećaš prema svom ocu i taj osećaj krivice i sada je tu.“ – primer je intervencije koju nazivam fidbek.

Slično kao kod otvorenih i zatvorenih pitanja, primetio sam da fidbek može biti golo ponavljanje reči, sa sasvim malo ili nimalo anticipacije (sugestivnosti), ili može sadržati sve više i više anticipacije, sve dok se na kraju ne pretvori u interpretaciju.

Fidbek kao intervenciju, dakle, po formi, možemo smestiti na skali između prostog i anticipirajućeg.

Na primer: „Čujem da mi kažeš da nisi znao šta treba da uradiš.“ – fidbek je koji je malo ili nimalo anticipirajući (sugestivan ili interpretativan). U njemu sam prosto ponovio ono što mi je klijent rekao, kako bi on video da ga slušam pažljivo (aktivno slušanje).

„Dakle, nisi znao šta treba da radiš. Mora da nije bilo lako stajati tamo u konfuziji i neznanju. Osećao si se krivim.“ – anticipirajući je fidbek ako poziva klijenta da osvesti i iskomunicira još jedan deo svog doživljaja koji još nije izrečen, a to je da mu je bilo teško i da se verovatno osećao krivim.

Anticipirajući fidbek ima funkciju da pomaže klijentu da prepozna, artikuliše i izrazi svoj doživljaj ili onaj deo doživljaja za koji se meni kao terapeutu čini da je bitan, a koji još čeka u pozadini.

„Dakle, svestan si da je osećaj krivice za tebe neizdrživ. Mislim da zato lako kriviš druge da bi se zaštitio.“ – primer je fidbeka koji je veoma sugestivan i već prelazi u interpretaciju. Ako zatim dodam kako mislim da je to u vezi sa tvojim ocem koji te je mnogo okrivljavao za teškoće sa kojima ti objektivno nisi mogao da izađaš na kraj, onda je fidbek koji dajem u potpunosti prešao u interpretaciju.

U praksi se, naravno, pitanja raznog stepena otvorenosti mogu kombinovati među sobom, kao što se i fidbek različite snage u smislu anticipiranja može kombinovati sa pitanjima: „Dakle, stajao si tamo zbunjen, nisi znao šta treba da radiš. Da li si se zbog toga osećao krivim? Kako bi to moglo biti u vezi sa tvojim ocem?“, na primer.

Neki terapeuti fidbekom smatraju i sud ili utisak, uverenje, koje terapeut može izneti o klijentu. Ovu vrstu intervencije moguće je naći čak i u Perlsovim radovima, zbog čega ga je kritikovao Jontef. Na primer: „Ti si mala devojčica.“, „Odigravaš bespomoćnost.“ – primeri su ove vrste intervencije koje je izvodio Perls.

„Pun si besa.“, „Jako si identifikovan sa svojim uverenjima.“, „Ti zapravo želiš da se složim sa tobom.“, „Ne vidiš me.“, „Ne čuješ šta ti govorim.“ – slični su primeri ove vrste fidbeka. Neki terapeuti smatraju da je važno da upoznamo klijenta sa tim kako ga vidimo, odnosno kako o njemu mislimo i sudimo (prosuđujemo).

Drugi pak misle da ova vrsta intervencije izlazi iz okvira fenomenološke filozofije (pristupa). Da terapeut na taj način napušta horizontalnost i stavlja se u poziciju onoga ko zna (boga) i time klijentu oduzima snagu. Možemo se pitati da li ovom vrstom intervencije zaista dobijamo novi kvalitet rada, ili je njena pozadina slabo vladanje tehnikom i drugim vrstama intervencije i zapravo terapeutova nesigurnost.

Opasnost u ovoj vrsti intervencije je da, kao terapeuti, izgubimo iz vida da ne raspolažemo istinom, već samo našim subjektivnim uverenjem. Klijent se takođe može osetiti osuđenim i neadekvatnim.

Naranho nudi alternativu da ponudimo klijentu da on sâm izgovori određenu rečenicu, umesto da mu je mi dajemo. „Nahrani klijenta rečima.“, kako kaže, efikasnije je, smatra, od davanja klijentu gotovog suda o njemu. Nuđenje rečenica koje bi izgovorio više je, veruje Naranho, u duhu geštalt filozofije, jer poštuje klijentov integritet i angažuje ga, ostavlja mu slobodu i čuva horizontalnost odnosa.

Fidbek kojim terapeut izgovara sebe, kao što sam već rekao, za funkciju ima Ja-Ti odnos. Njegova funkcija nije u tome da klijent postane svestan dela doživljaja koji je tu, ali još nije osvešćen, već je njegova funkcija drugi. „Duboko sam dotaknut tvojim rečima.“, ili „Počeo sam da osećam tugu.“, ili „Naježio sam se.“, ili „Ispunio si me radošću.“ – predstavljaju vrlo lične poruke i u funkciji su dubljeg kontakta sa klijentom, relacionog su karaktera. (Gledao sam kako ih u radu učestalo koristi moj učitelj Đani Frančezeti)

Njima terapeut kaže: „Tu sam, pratim te, i to što sada govoriš ili osećaš utiče na mene, menja me, izaziva u meni reakciju, osećanja i sl.“ „Dodirnut sam tvojim rečima ili ono što radiš, govoriš, osećaš u meni izaziva reakciju.“ – vrlo je bazična poruka koja zapravo kaže: „Ti postojiš!“

Od samih početaka važna odlika geštalt psihoterapije je da nije sklona interpretaciji. Perls je naročito isticao da interpretacija slabi klijenta i da predstavlja izlazak iz horizontalnog odnosa i igru moći. Perls često ističe da interpretacija počiva na analizi. Tako da ne samo da terapeut misli umesto klijenta, već ga analizom poziva da se udalji od sebe, umesto da radi na integraciji, tj. da posvoji ono o čemu je reč.

Drugim rečima, interpretacija, smatra Perls, nije integrativni već analitički pristup jer ne počiva na paradoksalnoj teoriji promene. „Identifikuj se i daj mi više istog.“ umesto „Udalji se i shvati.“ ono je što geštalt razlikuje od psihoanalize.

S druge strane, kao i sugestivna pitanja, anticipirajući fidbeci, pa čak i interpretacije, čini mi se, nekada skraćuju put, a njihova vrednost ogleda se i u tome što pomažu klijentu da artikuliše i izrazi svoj doživljaj, što tako uči kako se to radi, što može osetiti da ga terapeut zaista prati i razume.

Takođe, ljudi imaju potrebu da shvate sebe, a interpretacija im u tome pomaže. Razumevanje sebe možda može biti značajan sistem podrške u terapiji i promeni, koji je, govoreći u svetlu terapije selfa, zapravo rad na personi. Naravno, opasnost da izdignemo terapeuta na poziciju autoriteta i da od interpretacija načinimo introjekte nikako nije za potcenjivanje.

U svom radu Depresija kao most između nas Đani Frančezeti svedoči kako mu je klijentkinja rekla da je često tokom njihovog rada imala utisak da, kao terapeut, diše za nju ili umesto nje.

Moje iskustvo takođe pokazuje da je disanje veoma važna neverbalna intervencija. Svesnim disanjem terapeut kao da pokreće energiju i teška polja u kojima se nađe sa klijentom čini izdrživim. U tom smislu disanje je važna tehnika i kod rada sa projektivnom identifikacijom.

U nekim trenucima rada naglašavam udah i izdah tako da i klijent to može osetiti i primetiti. Često to činim kada dođe do dobrog komada ekspresije, da tako kažem. Kada klijent podeli sa mnom nešto važno, naglašeno udahnem i izdahnem. Često i klijent učini isto sa mnom i tada je osećaj olakšanja zajednički i pojačan ovim bivanjem sa, ne samo u priči, već i u disanju istog vazduha.

Disanje, tačnije izdah, ima i važnu funkciju otpuštanja i povlačenja, kao faze nekog od ciklusa kontakta koji se između mene i klijenta odvija u terapijskoj seansi.

Neverbalni pokret disanja kada pratim i verbalnim pozivom klijenta da udahne.

Više o disanju vidi u članku koji se bavi ovom temom: https://psihoterapeut.rs/disanje-gestalt-recnik/

Pokret i poziv na pokret, kao intervencija, razvijao se i bio veoma popularan u izvornom geštaltu, a njegov cilj bilo je započinjanje i izvođenje akcije, osvešćivanje i ekspresija.

Razvoj relacionog pristupa ponovo je otkrio pokret kao vrlo značajan potencijal odnosa. Na primer, obično udaljavanje ili približavanje stolice ima moć da odnos donese u figuru i da snažno izrazi doživljaj u relaciji. Pružanje ruke (nuđenje ruke klijentu) i drugi pokreti s ciljem telesnog kontakta imaju snažan relacioni potencijal, vrlo su bazični načini intervenisanja, veoma su snažni, učinkoviti i potencijalno opasni.

Važno je zapaziti da se verbalne i neverbalne intervencije (rečima i pokretom) takođe u praksi mogu kombinovati na beskonačno mnogo načina, isto kao što se intencija osvešćivanja i izražavanja lepo kombinuje sa intencijom odnosa, Ja-To rad sa Ja-Ti radom i tako dalje. Moje iskustvo navodi me na mišljenje da tek kombinovanje ovih intervencija čini geštalt celovitim, tj. čini geštalt geštaltom, da tako kažem.

Gest, mimika, govor tela, ukoliko su svesne, makar spontane, mogu se takođe smatrati intervencijom, a čak i ako su nesvesne, svakako imaju potencijalnog uticaja na odnos terapeut/klijent i na samog klijenta.