Kada govorimo o najdubljim uticajima na GT, tada govorimo o filozofskoj pozadini, tj. filozofskim učenjima iz kojih je GT izrasla i u kojima ima svoje korene. To su neki elementi filozofije i duhovne prakse Istoka, zatim filozofije Šopenhauera i Ničea (voluntarizam), koje su izvršile uticaj i na samu psihoanalizu, fenomenološka filozofija kao i filozofija i književnost egzistencije, možda čak i Frankfurtski krug sa svojom vizijom instrumentalizovanog uma.

Takođe možemo govoriti o uticaju hermeneutičke filozofije (Hans Georg Gadamer), a ako ne o uticaju onda svakako o paralelama koje se mogu povući sa američkim pragmatizmom (Djui, Pirs, Džejms).

Tako možemo govoriti o uticajima Hjuma, Kanta, Huserla, Gadamera, Merlo-Pontija, Sartra, Hajdegera, Jaspersa, Bubera, Kjerkegora, Kamija, Horkhajmera, Habermasa i mnogih drugih.

Može se takođe govoriti i o mnogim paralelama kroz čitavu istoriju filozofije. Počevši od Heraklita, preko sofiste Protagore, pa nadalje sve do Dostojevskog i Hesea.

U filozofiji Istoka koreni ili paralele se mogu tražiti u konfučijanizmi, budizmu i zen budizmu.

U svom čuvenom delu Kritika čistog uma Kant kaže da je još ostao jedan skandal za filozofiju, a to je da se postojanje spoljašnjeg sveta mora uzeti na veru, i ako neko nađe razlog da u njega posumnja, mi mu nismo kadri suprotstaviti nikakav relevantan dokaz.

Savremeni filozof Ludvig Vitgenštajn kasnije je zapisao da je skandal za filozofiju što se uopšte postavlja takvo pitanje i traži takav dokaz.

Ove dve izjave dobro sumiraju veliku filozofsku bitku „za spoljašnji svet“ koja se u filozofiji odigravala od drevne antičke filozofije pa sve do savremene.

Ova „bitka za stvarnost“ postavlja centralno filozofsko pitanje – da li postoji stvarnost izvan nas i, ako postoji, da li je to moguće nepobitno dokazati i, još važnije, da li je moguće saznati takvu spoljašnju, od nas nezavisnu, stvarnost.

No, krenimo redom.

Šta je stvarnost i kakva je njena priroda? Da li je stvarnost moguće saznati i da li naše saznanje utiče na nju? Da li se stvarnost iscrpljuje u onom što možemo opaziti ili se iza opažajnog krije oku nevidljiva suština? Da li se ta suština može saznati? Šta je istina? Šta je dobar život za čoveka? Šta je svrha čovekovog postojanja? Da li se svrha čovekovog postojanja iscrpljuje u ovom svetu ili u zagrobnom životu? Ima li života posle smrti? Ovo su neka od večnih filozofskih pitanja koja su na svoje načine postavljale sve civilizacije, filozofije i religije od postanka sveta.

Na neka od ovih pitanja, barem koliko je nama poznato, odgovore su pokušali da daju još predsokratski mislioci. Tako je Tales verovao da je u osnovi svega voda, a njegov učenik Anaksimandar za arhe svega uzeo je apejron, nešto bezgranično, beskonačno, neodređeno, itd.

Već prvi antički filozofi, dakle, uviđali su da je svet organsko jedinstvo, da je sve na svetu duboko povezano, jednorodno, da ima zajedničku suštinu koja se krije iza beskrajnih razlika i promena koje možemo videti oko sebe.

Veoma važan koncept za ove filozofe bio je fizis, što mi danas prevodimo kao rast i razvoj. Priroda je živa, ona raste i razvija se, menja se, ali se te promene ne događaju haotično već njima vlada red ili poredak (kosmos). Sve se na svetu događa u ciklusima. Kao što talasi nastupaju i povlače se, kao što se sunce uzdiže i zalazi, kao što se smenjuju godišnja doba, itd.

Već u ovim idejama vidimo začetke velikih misaonih intuicija kojima će stotinama godina kasnije biti skloni i geštalt terapeuti. Tako i geštalt terapija svet doživljava kao organizaciju, kao organizam, kao živo biće u kome sve utiče jedno na drugo i u kome je sve povezano. Ovo, geštaltističkim rečnikom rečeno, živo polje je u stalnom pokretu i promeni, rastu i razvoju. „Sve teče, sve se menja.“, govorio je Heraklit Mračni, jedan od najpoznatijih predsokratskih mislilaca.

A rast i razvoj su upravo drugi temelj geštalt psihoterapije koja veruje da ove iskonske sile prirode deluju u nama. Rasta i razvoja, međutim, nema bez razlika. A sve na svetu ima svoje dve strane i jedino tako može postojati. Kao što magnet ima dva pola. Kao što štap ima dva kraja. Pa upravo tu ideju ponovo nalazimo kod Heraklita.

On dalje veruje da sve nastaje kroz konflikt i borbu, odnosno da je konflikt taj koji stvari pokreće napred, baš kao da je prepisivao iz nekog geštalt udžbenika za rad sa grupom. Tako „ovaj svet nije stvorio niko od bogova niti od ljudi, već on jeste, bio je i biće večno živa vatra, koja se s merom pali i s merom gasi.“, kaže on.

Tako nas Heraklitove misli podsećaju i na teoriju polja i na teoriju polariteta, tako važnu u GT.

Empedokle je verovao da se kosmos sastoji iz elemenata: vatre, vode, zemlje i vazduha, a njihovim mešanjem nastaje sve ostalo. U svetu, po njegovom mišljenju, postoje i dve sile: Ljubav, koja teži elemente da izmeša, i Rat, koji nastoji da ih razdvoji.

Svet se razvija ciklično, od potpune pomešanosti elemenata, kada je Ljubav u punoj vlasti, do potpune razdvojenosti, kada Rat vlada.

U stanju potpune izmešanosti nema sveta. Sve je bezoblična kaša, a mene ovo stanje podseća na ono što u GT opisujemo kao konfluenciju. S druge strane, odnosa među elementima, pa ni sveta kakvog poznajemo, nema ni kada Rat vlada, kada su elementi potpuno razdvojeni. Stanje potpunog splitinga i izolacije, bez kontakta i razmene, je stanje smrti, jednako kao i stanje potpunog jedinstva. Svet, kakvog znamo, moguć je samo između ova dva mrtva stanja.

Slično tome, i u životu nas ljudi, kada jedan pol preovlada, sve stane. Vladavina krajnosti je smrt, a život teče samo između polariteta.

Iako se mogu povući paralele između predsokratske metafizike i geštalt psihoterapije, geštalt je u osnovi nemetafizička koncepcija, usmerena na humanističku dimenziju iskustva. A važna klica napuštanja metafizike dolazi već sa pojavom sofista i Sokrata.

Jer „čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu.“, kaže Protagora, jedan od najčuvenijih sofista.

Nakon nekoliko stotina godina izučavanja prirode i kosmosa, date stvarnosti koja je takve kakva jeste, sofisti se prvi okreću spoznaji naših misaonih procesa. Oni se bave govorništvom i dolaze do zaključka da vešt govornik stvari može prikazati onako kako želi.

Našim životom vladaju interesi, baš kao što našim političkim životom vladaju političke borbe koje ti interesi pokreću. Nema svrhe baviti se otkrivanjem istine o svetu, jer istina nije nešto objektivno, već je stvar subjektivne percepcije stvari.

Čovek je mera svih stvari. Kakvo je nešto po sebi i nije na kraju bitno. Bitno je kakvo je nešto za nas. Iz centra filozofske zainteresovanosti izlazi kosmos, da bi u nju ušao čovek. Otud se ovo razdoblje u razvoju antičke filozofije nekad naziva antropološko razdoblje (antropos – čovek), da bi se time naznačila razlika u odnosu na predsokratsko kosmološko razdoblje.

Čak i dični Sokrat u centar svoga interesovanja stavlja svoje saznajne veštine, baš kao što će to stotinama godina kasnije ponovo učiniti Kant sa svojim tzv. kopernikanskim obrtom.

I tako Sokrat nalazi da ponovo i ponovo sve može dovesti u pitanje i da izvesno znanje o ma čemu nije moguće. Znam samo da ništa ne znam, kaže on. O samoj stvarnosti, o kosmosu, ne možemo imati nikakva pouzdana znanja.

Tako Sokrat tvrdi da on i nema svoga filozofskog učenja. Kao ni geštalt terapeut, on ne daje gotova znanja i gotove odgovore svojim učenicima. Umesto toga on im postavlja pitanja. Pitanje, taj najvažniji instrument psihoterapije, najvažniji je instrument Sokratove majeutičke (babičke) veštine. Sokrat porađa znanjem bremenite duše svojih učenika, umesto da u njihove glave uliva svoja znanja. Na sličan način geštalt psihoterapeut porađa doživljaje i iskustva iz bremenitih duša svojih klijenata, umesto da im nudi gotova znanja i rešenja.

Slično Sokratu, geštalt terapeut polazi sa tačke neznanja. On ostaje otvoren za novo iskustvo koje će se kreirati između njega i klijenta. Tako sam jednom prilikom na nekom seminaru o GT čuo da je geštalt terapija negovanog ili vođenog neznanja.

Kada bi polazio sa mesta znanja, geštalt terapeut bi mogao prevideti svoga klijenta i neposredni doživljaj koji se na jedinstven način događa između njih u sada i ovde. Neznanje terapeutu omogućava otvorenost i fenomenološki pristup. Znanje je zatvoreno, mrtvo, gotovo. Proces je živ.

Iako kreće sa sličnog mesta, dakle sa mesta neznanja, Sokratova intencija je različita od intencije geštalt terapeuta. Sokrat želi da se od pojedinačnog i promenljivog uzdigne do opšteg. Do univerzalije. Jer znanje je znanje samo ako važi uopšte.

Za razliku od Sokrata koji teži da, postavljajući pitanja svojim učenicima, dođe do što univerzalnijih (opštijih) definicija, geštalt terapeut je tu da prepozna i pomogne klijentu da izrazi ono jedinstveno, pojedinačno, neponovljivo, prolazno neposredno iskustvo.

Težeći opštostima Sokrat ustaje protiv sofističkog moralnog relativizma. Njegov unutrašnji demon ga stalno preispituje, postavljajući mu uvek jedno i isto pitanje, a to je da li čini dobro.

U to vreme Atina tone u političke borbe, razvrat, moralni relativizam i korupciju, gde smisao života postaje moć, bogatstvo, slava. Ove opake težnje razjedaju atinsko društvo i Sokrat hoće da im stane na put, neumorno ispitujući svoje sugrađane da li zaista čine dobro ili se samo pred sobom i pred drugima pretvaraju da čine dobro, a da su zapravo vođeni sebičnim interesima.

Ovo je mesto filozofskog rođenja etike, filozofske discipline koja se bavi pitanjem šta je dobar život za čoveka.

Ovo je takođe mesto na kome se geštalt terapija i Sokratovo učenje možda ponovo sreću. Jer slično Sokratovom demonu, koga je kasnija istorija kulture interpetirala kao savest, i geštalt terapeuti veruju da u nama leže etička osećanja, ali i da mi sobom nastojimo nemilosrdno manipulisati, kako bismo ubedili sebe da je ispravno ono što nam je zapravo korisno (ili nam se bar tako čini).

Sokrat, doduše, izlaz vidi u sravnjivanju našeg postupanja sa definicijom dobra, kojoj kroz proces analize neumorno teži. Za razliku od njega, za geštalt terapeuta etička intuicija je nešto estetsko, a ne racionalno. Stvar osećaja pre nego stvar razuma.

Dobrota je lepa. Ipak ova intuicija leži u Sokratovom učenju. Kalokagatija (kalos kai agatos) nešto je čemu je antički duh sklon, pa i Sokrat sam. Ono što je lepo je i dobro i pametno. Dobro je pametno i lepo, a pametno je lepo i dobro.

Dobro mora biti lepo, a lepo mora biti dobro. Do lepog i dobrog Sokrat međutim hoće intelektualnim putem, misaono, analizom. Do lepog i dobrog geštalt hoće iskustvenim putem, intuitivno, našim etičko-estetskim osećanjima koja su iskonski u nama, dakle predverbalno, predreflektivno.

Novi zaokret u antičkoj filozofiji dolazi sa Platonom i Aristotelom. Za razliku od antropološkog razdoblja, istoričari su vreme filozofske prevlasti Platona i Aristotela nazvali ontološkim razdobljem. Od bavljenja čovekom, filozofija se ponovo okreće metafizici. Spas od sofističkog relativizma Platon, nadahnut svojim učiteljem Sokratom, traži u teoriji ideja.

Ideje su nešto večno, nepromenljivo, nenastalo, nepokretno. One u sebi nose istinu i pravu stvarnost. Jer kakve bi to istine i stvarnosti bile, kada bi se kretale, menjale, nastajale, propadale?

Platon je kralj metafizike. On postulira postojanje sveta ideja kao jedine prave stvarnosti, a čoveka vidi kao biće koje je palo iz tog čistog sveta na zemlju. Filozofija je način da se svojim umom ponovo otvorimo ka idejama (uticaj pitagorejstva), kako bismo pročistili svoju dušu i oslobodili se tela kao izvora svekolike vezanosti, bola i patnji, niskih strasti i požuda.

Platon gleda kako propada jedan svet, svet Atine. Kako vođeni požudom, strastima, pohlepom, telesnim uživanjima i preterivanju, prolaznom i potrošnom, Atinjani otpočinju rat sviju protiv svih. Iz sujete, straha i poljuljanog samoljublja, Atina će na smrt osuditi njegovog učitelja Sokrata, samo zato što im dosađuje svojim pitanjima i dovodi u pitanje lažni moral, izvrgavajući ruglu i podsmehu očito licemerje mnogih imućnih Atinjana.

Vreme Platona i Aristotela je vreme početka kraja velike antične civilizacije, a niske strasti i nagoni ukorenjeni u telu su, po Platonu, glavni krivac za to.

Platonova slika duše gotovo da odgovara Frojdovoj slici ličnosti. U nama se odvija borba između nagonskog dela duše i umnog dela duše. I jedan i drugi deo pokušavaju da preotmu kontrolu nad voljom. Ili, kako su to hrišćanski mistici posle opisivali, bog i đavo se bore u čoveku. Ili, kako je to Frojd, skoro dve hiljade godina kasnije opisao, nad ja (super ego) i ono (id) se bore za prevlast u nama.

Ovakvu sliku kasnije će kritikovati Niče, smatrajući da je sa Sokratom filozofija skrenula sa pravog puta, otišavši od estetskog, nagonskog, telesnog, dionizijskog, umetničkog ka umnom, svetlom, čistom, opštevažećem, apolonskom principu.

Platon je rascepio dušu i telo i Niče mu to nikada neće oprostiti, a geštalt filozofija bliže je Ničeovoj intuiciji.

Slično tome, Perls, Gudman i Heferlajn u knjizi Geštalt terapija, koja je svojevrsni filozofski manifest GT, govore o neurotičnim dihotomijama, pogrešnom i pogubnom rascepu između nauke i umetnosti, poezije i proze, infantilnosti i realnosti itd., a u čijem je osnovu rascep na duh i telo, na estetsko i umno.

Ali da se vratimo ontologiji i metafizici. Platon dakle smatra da je telesno, čulno, prolazno i promenljivo nebitno i da se o tome ne može imati ono pravo znanje. Jer znanje se ne može menjati, a čulni svet se sav rasipa u promenama i razlikama. Osim toga, čulni svet prlja dušu, vuče nas ka porocima, uvodi u moralni relativizam, slabi i porobljava.

Zato se treba okrenuti pravoj stvarnosti, jednoj i jedinoj, nepromenljivoj, večnoj, a to je svet ideja, večnih i univerzalnih istina. Čulni svet samo je, po Platonu, bleda slika, ili senka sveta ideja. A filozofija i matematika su način da se od svakodnevnog okrenemo svetu ideja, da umesto u čulnom pogledu, uživamo u pogledu na večne istine, koji čisti i olobađa dušu.

No taj pogled na čiste istine nije ništa mistično. To je u stvari svojevrsna analiza pojmova i traganje za što opštijim definicijama pojmova kao što su dobro, istina, lepota, pravičnost itd.

Na ovaj način utemeljena je racionalistička metafizika. Meta ta fizika, ili u prevodu ono što je iza fizičkog (mada ni Platon ni Aristotel nisu koristili tu reč), treba da znači da se istina, stvarnost, nalazi iza pojavnog i da je nezavisna od procesa našeg saznanja.

Reč racionalistička znači da se stvarnost pokorava zakonima logike (Aristotel), i da se dedukcijom, iz najopštijih istina, aksioma, može deduktivnim putem izvesti sve ostalo znanje.

Iako Aristotel, za razliku od Platona, ne poriče značaj iskustva i negira postojanje sveta ideja, i po njemu svetom „vladaju“ najopštiji, najuniverzalniji principi koji se ne daju otkriti iz iskustva, već samo intelektualnom spekulacijom, nalik matematičkoj analizi.

Snažan uticaj Platona i Aristotela na svoje načine prosezao se i vladao filozofijom sve do modernizma. Kruna racionalističke metafizike je moderni racionalizam sa Dekartom, Spinozom I Lajbnicom kao glavnim predstavnicima.

Osnovna ideja je ista. Stvarnost je data ili od boga stvorena. Bog je svet organizovao po logičkim zakonitostima, kao što časovničar pravi sat u kome svaki zupčanik ima svoju ulogu i pokreće drugi. Bog je i u naš um udahnuo logiku i matematiku, tako da možemo da spoznamo svet koji je stvorio po tim istim principima.

Svet je jedan veliki mehanizam, a način njegovog funkcionisanja je moguće otkriti kada pronađemo logiku, baš kao što će dobar časovničar razumeti logiku satnog mehanizma iako ga u životu nije video. Imati znanje i raspolagati istinom znači reći za ono što jeste da jeste i za ono što nije da nije.

Velika dve hiljade godina građena tvrđava racionalističke metafizike, međutim, doživeće svoj krah sa pojavom modernog empirizma, pre svega Hjuma, a čitavoj stvari značajno je doprineo i kartezijanski skepticizam. Kant nastoji da razvija Hjumovu kritiku tradicionalne metafizike, navodeći kako ga je Hjumova filozofija trgnula iz dogmatskog dremeža u koji je upao.

Filozofija Hjuma i Kanta može se smatrati početkom kraja racionalističke metafizike i početkom nove, sa aspekta geštalt psihoterapije, mnogo uzbudljivije ere u razvoju zapadne filozofije.

Iako je Dekart, latinski zvan Kartezijus, racionalistički metafizičar, iz njegovog učenja razvila se najopasnija i najsnažnija vrsta skepticizma.

Kako piše u svom čuvenom delu Meditacije o prvoj filozofiji, shvatio je Dekart u svojim zrelim godinama da možda još uvek i nema nikakva izvesna znanja, znanja u koja bi mogao verovati bez i trunke sumnje. Da bi došao do ovakvih znanja, do pune i sigurne istine, odlučio je Dekart da u sve posumnja.

Jer samo oni iskazi koji izdrže probu najoštrije sumnje, moći će da se uzmu kao istiniti. Dođe li do takvih iskaza, kojima ni najoštrija sumnja ne može ništa, biće siguran da je našao čvrstu tačku oslonca, na kojoj će potom sagraditi svoje filozofsko učenje, učenje kome nijedna sumnja ne može ništa, što je poduhvat koji još nikome nije pošao za rukom.

Šta je to što zna, bez i trunke sumnje, zapitao se Dekart. Jer čula, za koja obično verujemo da nas ne obmanjuju ipak mogu da slažu, a stvari nam se često čine drugačijim nego što zapravo jesu. Ali šta bi me moglo navesti da posumnjam da se sada nalazim u svojoj fotelji, da pišem perom po hartiji, da se ispred mene nalazi vatra u kaminu? Sada kada osećam toplinu vatre, čujem njeno pucketanje, vidim papir i pero, čujem kako pero škripi po papiru, pita se Dekart.

I odgovor je odmah tu. Koliko me je puta, podseća se Dekart, spokoj noćnog sna prevario, koliko sam samo puta bio sasvim uveren da sedim kraj kamina i pišem po hartiji, a da sam zapravo ležao u krevetu i samo sanjao da sedim pored kamina i pišem po hartiji.

Da bih mogao da tvrdim da nešto znam, bez i trunke sumnje, onda moram otkloniti svaku mogućnost da grešim. Kako da znam da ovo u šta verujem je stvarno, da nije samo san.

No ni tu se Dekart ne zaustavlja. Zamisliću, kaže, da postoji kakav zli demon, dovoljno moćan i dovoljno zao, koji me sistematski obmanjuje, navodeći me da verujem da postoje stvari koje ne postoje, da postoji svet objekata tamo izvan mene, a da on zapravo ne postoji.

Prateći ovu Dekartovu argumentaciju, savremeni skeptici razradili su hipotetički scenario koji je Dekart uveo i od nje napravili priču čiju smo ekranizaciju videli u čuvenom filmu Matriks.

Pretpostavimo, dakle, da su nas zli neuronaučnici uspavali, da su nas priključili na kompjuter koji generiše snove i da čitava ova stvarnost oko nas i nije stvarnost, već samo san koji u nama izazivaju mašine, mirkoneurostimulacijom našeg nervnog sistema.

Ako nešto hoćemo da tvrdimo bez i trunke sumnje, dakle, moramo nekako dokazati da ovaj svet nije samo san, da ne postoji demon koji nas obmanjuje, ili neuronaučnik koji mikroneurostimulacijom čini da verujemo da postoje stvari koje ne postoje, da hodamo ulicom ili sedimo sa društvom u bašti kafea, idemo na posao i radujemo se uspesima, a da zapravo ležimo negde zatvoreni u nekoj laboratoriji.

I već Dekart pravi odlične prve korake u pravcu rešenje ovog teškog problema. Makar sada i sanjao, makar me obmanjivao zli demon ili neuronaučnik, sasvim je izvesno da sada mislim, da sumnjam. Mislim, sumnjam, osećam, to znam bez i trunke sumnje. Jer ma koliko me demon obmanjivao, ja recimo osećam da mi je hladno, osećam glad, osećam ljubav, radost ili mržnju.

U ove činjenice unutrašnjeg sveta, u ove doživljaje imam neposredni uvid i u njih ne mogu posumnjati. Jer ako osećam bol, ili tugu, ili ljubav, sasvim je izvesno da ja doživljavam ta osećanja, makar za njih i ne postojao razlog, makar i ne postoji fizički svet tamo napolju, izvan mene.

Istine doživljenog time, do kojih dolazim neposrednom introspekcijom ili apercepcijom, te subjektivne istine o postojanju mojih misli, osećanja, opažanja, ne mogu biti dovedene u pitanje.

Jer čak i da ne postoji ruža koju mirišem, jer zapravo sanjam ili se nalazim u elektrani Matriksa, sasvim je izvesno da ja osećam miris ruže, sasvim je izvesno da opažam sliku ruže, sasvim je izvesno da sam svestan da opažam sliku ruže, da osećam miris ruže, sasvim je izvesno da sada mislim o tome.

Odlazi Dekart i korak dalje i izvodi svoj čuveni sud, cogito ergo sum, mislim dakle postojim. Jer ako je sasvim izvesno da osećam, da opažam, da mislim, onda mora biti i da postojim, da postoje moja osećanja, opažaji, misli, da postoji onaj ko misli, opaža, oseća.

Nećemo se dalje upuštati u validnost ovog argumenta niti Dekartovog pokušaja da iz istine da postoji izvede i postojanje boga i spoljašnjeg sveta, jer taj deo Dekartove filozofije nije izvršio veliki uticaj.

S druge strane, kartezijanski skepticizam i Dekartovo „razrešenje“ koje smo ovde videli, izvršilo je veliki uticaj na dalji tok i razvoj zapadne filozofije.

Pored kartezijanskog skepticizma, za koji filozofi ni do danas nisu pronašli rešenje, na krah racionalističke metafizike uticao je još jedan značajan događaj u istoriji filozofije, a to je Hjumova kritika indukcije.

Kartezijanski skepticizam, naime, i Hjumova kritika indukcije, veoma su zaintrigirale Kanta, a ovaj je pak izvršio veliki uticaj na Huserla i pojavu fenomenološke filozofije, a Huserlovi učenici bili su neki od najpoznatijih filozofa egzistencije, a u egzistencijalizmu je opet čvrsto ukorenjen geštalt kao psihoterapijski pravac.

Znanje je važno samo ako je opšte (univerzalno). Samo ako znam da su svi ljudi sisari i da je svim sisarima potreban kiseonik da bi živeli, ja imam neko korisno znanje. Samo ako znam da će svakoga jutra izaći sunce, ja imam neko korisno znanje. Važno je da znam da je biljkama za život potrebna voda i da će se u suprotnom osušiti. Važno je da znam da će prinos biti bogatiji ako njivu nađubrim stajskim đubretom. Verujem da su ovo istine koje važe generalno. Na osnovu njih ja prilagođavam svoje spoznaje da bih došao do onoga što želim.

Kako ja, međutim, znam nešto što važi univerzalno? Da je svakom čoveku za život potreban vazduh ili da će sunce svakog jutra ponovo izaći? Da je za rast biljaka potrebno svetlo i voda itd.?

Racionalistički metafizičari pretpostavljali su da je to zato što svetom vladaju racionalni, logički zakoni koje je bog uneo u svet, ali i u naš um. Ali da li ja zaista samo umovanjem mogu da znam da će biljka uvenuti ako je ne budem zalivao.

Odgovor je svakako negativan. Logika mi ne govori ništa o klasama, ona mi ne daje nikakve univerzalne istine. Tek pod pretpostavkom da je svim biljkama potrebna voda da bi preživele, i pod pretpostavkom da je kaktus biljka, ja mogu, logički, deduktivnim putem, izvesti zaključak da će i kaktus Mile, konkretan kaktus koji živi u mojoj saksiji, uvenuti ako ga ne budem zalivao.

Ali kako znam da to važi za sve kaktuse, štaviše za sve biljke, štaviše za sav živi svet?

Dedukcijom samo iz nečeg opšteg mogu izvesti nešto posebno. Dakle, ako je Petar čovek i ako svi ljudi dišu, onda i Petar diše. Dedukcijom nikako ne mogu izvesti stav da svi ljudi dišu, da je svim biljkama potrebna voda, da je svim živim bićima neophodan kiseonik (što uzgred budi rečeno i nije istina, jer postoje anaerobne bakterije, na primer).

Ja verujem da svi ljudi dišu, ili da će voda proključati na 100 stepeni, ili da je biljkama za život neophodna voda, ili da će sunce izaći svakog jutra samo na osnovu iskustva, dakle vrstom zaključivanja koju zovemo indukcija.

Pera je čovek i Peri je neophodan vazduh. Mika je čovek i Miki je neophodan vazduh, Žika je čovek i Žiki je neophodan vazduh, dakle svim ljudima je neophodan vazduh da bi preživeli, to je jedan induktivan zaključak.

Za razliku od deduktivnih zaključaka, koji su nužno istiniti ako su premise istinite, induktivni zaključci, međutim, nikada nisu nužno istiniti.

Ja samo verujem da će sunce ponovo izaći, jer je svaki put do sada izašlo. Ja čvrsto verujem da je svakom živom biću neophodan vazduh, jer kada god je neko živo biće ostalo bez kiseonika, umrlo je. Ja verujem da će penicilin ubiti bakterije od kojih mi se upalilo grlo, jer se to do sada svaki put tako desilo. Međutim, postoje bića koja mogu bez kiseonika, kao što postoje bakterije kojima antibiotik ne može ništa.

Ma koliko se puta nešto ponovilo, nije nemoguće da se neće ponoviti još jedanput. Ja zapravo to ne mogu znati, ja u to samo mogu verovati, ja sam navikao, i ja očekujem da će se stvari i u budućnosti događati onako kako su se događale u prošlosti, ali navika, očekivanje i uverenje nisu znanje i nisu izvesni.

A svi iskazi nauke koje nazivamo zakonima su univerzalni. Sva tela privlači gravitacija. Sva tela podležu interakciji. Svako telo pri sudaru sa drugim primiće jednaku silu onoj koju je prenelo na drugo telo (zakon akcije i reakcije) itd.

Mi pravimo matematičke modele po kojima bi se ponašala stvarnost, ali nemamo nikakvu garanciju da će se stvarnost zaista ponašati prema tim modelima. Uostalom, pokazalo se da se stvarnost ne ponaša onako kako je to Njutn predvideo svojom podelom mehanike.

Naravno, niko ne poriče praktični, životni značaj naših, na iskustvu zasnovanih, uverenja da će se nešto desiti. Naše verovanje da ćemo pasti i možda poginuti ako se sa planine bacimo u provaliju, svakako ima veoma veliku praktičnu važnost.

Ipak, ovde ne govorimo ni o praktičnoj važnosti ni o korisnosti, već o izvesnosti. O pravu da tvrdimo da će se nešto nužno desiti. Nažalost, ovakvo pravo filozofi nisu uspeli da izdejstvuju. Dve hiljade godina radili su jedan jalov posao, pokušavajući na nađu načina da otkriju istinu i dokažu da je to izvesno istina. Najzad, možda je levitacija moguća.

Nema načina da sa izvesnošću tvrdimo ništa generalno, nikakvu opštost, i s druge strane, nema načina da dokažemo da zaista postoji spoljašnji svet. Skepticizam je trijumfovao i niko do sada nije uspeo da dokaže suprotno.

No, na za nas relevantan način, to je prvi pokušao Kant.

Da bi dokazao da je moguća izvesnost indukcijom dobijenih sudova, i da bi tako spasio čast filozofije i nauke, Kant pokušava da dokaže da su mogući sintetički sudovi a priori. O čemu se tu zapravo radi? Danas je jasno da takav dokaz ne postoji i da sintetički sudovi a priori nisu mogući.

Ovde se ipak ne možemo upuštati u tu argumentaciju. Za nas je važnije nešto drugo. Može se reći da je sa Kantom nastupio svojevrsni kraj racionalističke metafizike.

Kant pravi tzv. kopernikanski obrt u filozofiji. Umesto da, kao toliki prethodnici u centar svojih saznajnih napora stavi boga ili prirodu stvari samu po sebi, supstanciju, esenciju i sl., Kant se okreće ispitivanju naših saznajnih moći, što znači da posle dve hiljade godina čovek ponovo dolazi u žižu filozofskih interesovanja.

Ispitujući tako naše saznajne potencijale, Kant nedvosmisleno zaključuje da nije moguće nikakvo saznanje o stvari po sebi, odnosno o bilo čemu što je izvan granica našeg doživljaja i iskustva.

Izvan referentnog sistema nema kretanja. Izvan iskustva nema spoznaje. Stvar po sebi zauvek će ostati da čami u mraku nesaznatljivog.

Ili, kako u Kritici čistog uma Kant slikovito objašnjava, laki golub, koji dok leti oseća svojim prsima i krilima otpor vazduha koji seče, mogao bi pomisliti da bi mu let u vakuumu bolje išao.

Ako je saznanje uopšte moguće, za njega je potreban i razum, sa svojom organizujućom funkcijom, i iskustvo. Jer, kako Kant smatra, iskustvo je bez pojmova (razuma) slepo, a pojmovi su bez iskustva pravni.

Moć našeg uma je sintetišuća. Tako um od sume bezobličnih opažaja stvara smislenu sliku, celinu koja za nas ima značenje. Ovo je mesto koje je, kako vidimo, veoma blisko načinu na koji su razmišljali geštalt psiholozi, a zatim i psihoterapeuti.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije