Žumance mućeno strpljenjem

Nikola Krstić – Priče jednog psihoterapeuta

U beloj šolji na trešnjice, obasuto sa tri kašicice šećera, kraljevski blista žumance. Njegova narandžasta boja diže moje raspoloženje do ushićenosti. Još uvek je tako celo i jedro i živo. Sija se na dnevnom svetlu i da mi voda već ne ide na usta mogao bih ga dugo gledati. Kristali šećera veselo svetlucaju oko njega. Miriše na svezinu, na kuhinju, na blisku slast.

Najpre bi žumance bi od belanca, spretnim pokretima i sa blagim osmejkom na licu odvajala tetka. Po jedno za mene i za sestru, kada bi joj dosadila zvocanja da nam se jede nešto slatko.

Mikser je bio deci strogo zabranjena stvar. Svako bi dobio šolju da sam sebi umuti poslasticu.

Otpočinjalo bi dugo zveckanje kašičicama i takmičenje u strpljenju. Žumance i šećer sporo bi se pretvatali u glatki žućkasti krem koji je s mućenjem rastao i s vremenom postajao sve ukusniji.

I ja i sestra zelimo lepšu i veću poslasticu od onog drugog. Zelja da na kraju imamo vise i prodjemo bolje tera nas na suzdržavanje i takmičenje. Tako smo znali sebe staviti na duge slatke muke. Niko ne želi odustati i svoje žumance pojesti prvi, jer bi onda morao gledati kako se drugi nasladjuje, polako, i u slatkišu i u pobedi i u pravljenju zazubica poraženom, sto je mozda bio i najsladji deo.

Koliko god da sam se trudio, sestra je uvek bila strpljivija. Kada bi se kristali šećera skoro potpuno istopili tako da ih je bilo malo pod jezikom, mene bi strpljenje napustilo. Utopio bih se u krem, gledajuci kako ga je sa svakom kašicicom sve manje i manje. A djakonija, dugo i uporno mućena, nestajala bi brzo ostavljajuci za sobom varljivu, prolaznu slast i razocarenje sto je slast pri kraju i sto je ima tako nedovoljno.

I kada bih počeo da grebem po dnu poslednje tragove krema, sestra bi triumfalno okončala svoje mućenje i počela se igrati pravljenja zazubija. Podizala bi kasicicu i pustala da se sa nje sliva slatki krem u kome ce upravo uživati. Jela je sporo i slatko dok bih je ja netremice gledao ispunjen nekom slatkom zavišću.

Danas mogu sebi umutiti i tri zumanca sa secerom i to mikserom, tako glatko i brzi kako kao dete nikad nisam uspevao. Secam se tada sestre, tetke, kuce u kojoj su ziveli, dvorista ispod velike visnje po kojoj smo se pentrali i Blikija, crnog vučjaka na lancu. I ma koliko mućena žumanca idalje bila slatka, sladjim mi dodju ta secanja, te igre i ta nestrpljenja.

Piše: Nikola Krstić

2019-07-01T09:53:39+00:00

About the Author: