50

Ljubav ili veza iz kompromisa

Usamljenost i veza iz kompromisa

Iako potpuno zavistan od svoje zajednice,  čovek je izuzetno usamljeno biće. Usamljenost je čest razlog dolaska na psihoterapiju. Često se osećamo usamljeni uprkos porodici i stotinama prijatelja na fejsbuku.

Ubrzavanje tempa života i povećavanje broja površnih odnosa možda danas doprinose tome. Ako izostavimo usamljenost kao egzistencijalnu kategoriju, držim da je usamljenost savremenog čoveka tesno povezana s niskim kvaliteom naših odnosa. Naime preplavljeni smo površnim odnosima ali smo malo u istinskom kontaktu s drugima.

Ljudi obično misle da su usamljeni jer nisu pronašli pravu/pravog. Od svoje usamljenosti pokušavaju da pobegnu drugom ljudskom biću.

Usamljenost, međutim obično nije u vezi s nemogućnošću da nađemo pravu ili pravog. Slab kontakt sa sobom i slabo poznavanje sebe s jedne strane, a zatim, posledično i slab kontakt s drugima zapravo su glavni uzrok naše usamljenosti danas.

Bilo kako bilo, preokupirani varljivim sjajem spoljašnjeg sveta, veoma smo usamljeni. Iz nas zjapi praznina besmisla i materijelna bogatsva nemaju moć da je popune. Zato ovu unutrašnju prazninu nastojimo da ispunimo drugim ljudima. Zapravo nastojimo da je ispunimo našim iluzijama i idealizacijama drugih ljudi.

Kada se naše idealizacije sruše nastaju veze iz kompromisa. Veze kojima pokušavamo da otkupimo svoju usamljenost.

“Odjednom se promenio!”

Iskustvo nas uči da su, kada govorimo o kompromisu najčešća dva scenarija. Zaljubljeni smo ali u našoj vezi odjednom su se pojavili problemi. Zapravo smo sigurni da naš partner ili partnerka jeste baš pravi izbor, samo kada bi malo više vodio računa o ovom ili onom.  Nezadovoljstvo raste a s njim i strah. Ne osećamo se dovoljno srećni i voljeni iako smo sigurni da bi sve bilo drugačije samo kada bi on ili ona…

Zaljubljenost ipak čini da nam je jako teško da iz veze izađemo jer to znači da ćemo se konačno suočiti sa bolnim razočarenja. Nešto u nama ne želi da napusti voljenu/voljnog. Naša utroba se snažno opire samoj pomisli na rastanak i strahotu samosažaljenja, tuge i ljutnje koju on sa sobom nosi. Pošto “hemija” u mozgu idalje radi svoje spremni smo na svaki kompromis samo da ne bi izgubili biće koje je okidač lučenja oksitocina, dopamina i ostalih supstanci sreće.

U momentima ljutnje šaljemo partneru poruku da možemo i bez njega, ne bi li ga uplašili i ne bi li on promenio svoja ponašanja koja nam smetaju. Čim nas ljutnja malo pusti, međutim, smrtno se plašimo da bismo mogli ostati sami.

Tada obično kažemo da je sve bilo tako divno neko vreme, a onda se on/ona odjednom promenio. Činimo sve ne bi li smo vratili onaj intenzitet s početka. Zapravo najčešće pokušavamo da privolimo partnera da se promeni “za njegovo dobro” i da nam na taj način konačno pokaže “da mu je stalo do nas”. Pokušavamo da mu “pomognemo”. Molimo ga da se ponaša drugačije, skrećemo mu pažnju da nije više prema nama onakav kakav je bio. Uplašeni smo da se hladi.

I što se naš partner ili patnerka više udaljava od nas, naša slutnja i strah da ga gubimo su sve veći. Zaljubljenost drugog polako čili, a naša je sve veća i veća. Pokušavamo sve kako bismo učinili “da nas ponovo zavoli”. Molimo, pretimo, plačemo, očajavamo, ucenjujemo… Ništa ne pomaže.

Porodica po svaku cenu

Drugi scenario vezan za kompromis razvija se na sledeći način. U zaljubljenosti je drugi idealizovan pa nam, kao što smo rekli obično predstoji bolno buđenje. Pošto na ovaj način nekoliko puta budemo povređeni, obično se više ne zaljubljujemo lako. Tada smo skloni da budemo sa nekim iz komromisa.

Idealni/idealna nikako da se pojavi. Nikako da pronađemo “pravog/pravu”. Naše nade polako venu. Vreme prolazi i dok “svi drugi imaju nekog mi najbolje godine svoga života provodimo sami, kao da smo najgori”.

Naš strah od samoće i strah da se nećemo realizovati kroz ljubav, brak i porodicu, te da će nam najbolje godine proći u nepovrat, često je toliko jak da smo spremi da pravimo vrlo rđave kompromise samo da ne bismo ostali sami. Nešto u nama, prirodno, snažno nas vuče vezi i mi osećamo da ćemo ako ostanemo sami propustiti ono najvažnije u životu. Društvo vrši na nas pritisak. Šta ćeš ako ostaneš sama/sam? – zabrinuto nas pitaju majke i tetke.

Opšte je prihvaćeno stanovište da su porodica i deca ono su što čoveka čini konačno srećnim i bez čega život nije smislen. Deca su radost koju ništa ne može zameniti. Iako u ovim uverenjima ima istine, porodičnost i relalizacija na planu roditeljstva često su međutim ispunjeni mnoštvom naših projekcija i iluzija.

Često previđamo da smislenost, ispunjenost i ljubav koje ove životne sfere pružaju, nisu nešto što se podrazumeva, već nešto što se zadobija velikim radom na sebi i odnosima unutar porodcie. Mi za taj rad danas jednostavno nemamo vremena, hronično smo umorni od briga i neizvesnosti, pa porodica brzo postaje mesto problema i razočarenja, međusobnog optuživanja i obaveza od kojih se ne može pobeći. Čak i tada teško nam je ovo priznati. Krivicu obično svaljujemo na partnera, barem dok deca ne uđu u pubertet.

Zagledani u svoje idealizacije o lepoti zajedničkog života koji je ispunjen ljubavlju, ne želimo biti svesni velikog izazova koje zajednički život nosi sa sobom. Naš strah od usamljenosti, pritisak okoline i naše idealizacije pravi su put u vezu iz kompromisa, vezu čiji je jedini cilj da nas spase.

Pobeći od sebe – veze iz kompromisa

Kao što sam već rekao, na prvom mestu tu je strah od samoće ili potreba da se pobegne od sebe i svojih problema. Obično mislimo da će rešenje naših problema doći spolja kroz vezu, brak, decu. Čini nam se da suština naših problema nema veze s nama, nego sa tim šta nam spolja nedostaje (partner, porodica).

Ovo međutim nije sasvim tako. Taj mehanizam psiholozi zovu projekcijom, “izmeštanjem” problema izvan nas. Stara kineska mudrost kaže da problem nije tamo gde ga vidiš nego tamo odakle ga posmatraš. Ako se uz nekoga skrasimo naši problemi neće nestati. To je samo nova prilika da radimo na sebi i u novoj zajednici tražimo svoj put i rastemo kroz iskušenja.

Zapravo brak i porodica, a zatim zatrpavanje poslom sjajni su načini da pobegnemo od sebe i svoje slobode sa kojom ne znamo šta ćemo. Kada dođu deca onda njihovi problemi postaju naši. Prvo su to šarlah i boginje, kasnije škola i na kraju adolescentske kaprice, fakultet, brak.

U međuvremenu postajemo vezani mnoštvom emotivno-finansijskih interesa. Razdvajanje tada podrazumeva razvod a on sa sobom nosi mnogo komplikacija od onih stambenih do onih moralnih. Sačuvati porodicu po svaku cenu često je imperativ koji drži na okupu porodice koje su zapravo vrlo nefunkcionalne i pune međusobnog optuživanja, nezadovoljstva pa čak i nasilja.

Ljubav jeste kompromis

Najzad rekao bih da bez kompromisa zapravo i nema ljubavi.

Beskompromisnost je više vezana za fazu zaljubljenosti i crno-beli pogled na svet. Kada zaljubljenost prođe, kompromis je nepohodan jer se svako od nas pita da li je to osoba sa kojom žeilm da provedem život.

Ova preispitivanja su važan i prirodan deo naših životnih traganja i ne treba ih se plašiti. Ona nas pozivaju da radimo na sebi i eventualno nađemo stručna lica koja će nam u tom složenom poslu pomoći. Tu pomoć čovek je nekada tražio od mudrih ljudi u selu, nekada od starih i produhovljenih, nekada od sveštenika i duhovnika, a danas na raspolaganju stoje i terapeuti.

Cilj je bolji kontakt sa sobom i svojim osećanjima. Povezivanje sa sobom i svojim osećanjima, ma koliko želeli da ih izbegnemo, upravo su suprotan način od nastojanja da pobegnemo od sebe. Za povezivanje sa sobom potrebna je velika hrabrost.

Povezivanje sa sobom, međutim, preduslov je za povezivanje sa drgim. Tek kada sebi priznamo sva svoja osećanja, tek kada uvažimo sva svoja osećanja, možemo se okrenuti ka drugom, spremin da se otvorimo za njegovu istinu.

Otvorenost za svoju istinu i otvorenost za istinu drugog preduslov su traženja, a traženje jeste kompromis. Ovaj kompromis bez koga jedna veza nije moguća, teško nastaje ukoliko nemamo kapacitet da razumemo sebe i da razumemo našeg partnera. Ovo važi samo ako je obostrano.

Upravo je razumevanje ono na čemu počiva kompromis koji kuću gradi, a upravo je razumevanje ono što nam najčešće nedostaje. Ljubav, brak i porodica zato ostaju mesta gde smo i najsrećniji i najnesrećniji. Razumevanja i zdrav kompromis smanjuju rascep između ove dve krajnosti. Oni nam pomažu da prihvatimo život za ono što jeste i učinimo ga boljim.

2018-06-03T17:14:54+00:00

About the Author: