SUPERVIZIJA

Supervizija je proces savetovanja za psihoterapeute, proces u kome jedan psihoterapeut drugom psihoterapeutu donosi svoje dileme, misli i osećanja vezane za svoj život i rad. Zvuči jasno i logično kao što jeste. Šta je međutim zaista psihoterapija i samim tim supervizija kao psihoterapija psihoterapije?

Ima li izazovnijeg i složenijeg zanimanja na ovom svetu do zanimanja psihoterapeuta? Zanimanje? Pa to baš i nije najbolja reč osim ako ne znači zanimati se životom i smrću. Jer psihoterapija je zanimanje koje iscrpljuje i na probu stavlja čitavo naše biće, ili za one koji vole veliku egzistencijalističku filozofiju i književnost da kažem, čitavu našu egzistenciju.

Jer u psihoterapiji nastojim pomoći nekome da u životu nađe put a i samom mi se često čini da sam zalutao i da puta nema.  Radujem se sa svojim klijentima kada se svetlost smisla počne promaljati iz dubine duša, dok je svetlost moje duše katkad skrivena tamnim oblacima bola i straha. Dolaze ljudi koji drhte u panici, kod mene koji i sam često drhtim pred neizvesnošću, nerazumljivošću i nedokučivošću života.

Dolaze željni utehe i razumevanja, poraženi, ucveljeni, poniženi, preplašeni, ranjeni. A šta ja imam da im ponudim? Sasvim malo. Moje vreme. Moju pažnju i moje prisustvo. Moj osećaj da su mi važni. Dobronamernost. Malo tehnike. Može li se zaista od ovih nekoliko kapi spraviti eliksir isceljenja? Može li se od ovih nekoliko ubogih letvi sagraditi makar privremeno pa ipak dovoljno utočište za pokisle i promrzle?

Ima li izazovnijeg i složenijeg zanimanja na ovom svetu do zanimanja psihoterapeuta? Ponekad se osećam kao da i sam imam sve simptome svih mojih klijenata. Ponekad mi se čini da se bavim njima da se ne bih bavio sobom. Rešavati tuđe probleme umesto svoje! – zar ne zvuči privlačno. Nije li uloga terapeuta nešto u šta sam se i sam sakrio, bežeći pred tim pitanjima što ih egzistencija pred nas stavlja?

Da li sam dovoljno u kontaktu sa sobom, da li poznajem tog čoveka koga su nazvali Nikola, da li ga dovoljno volim, da li mi je dovoljno važan, ili mi je sve drugo važnije?

Spadam u one psihoterapeute koji slabo priznaju slučajnost. Shodno tome divim se kako mi klijenti, dolazeći na psihoterapiju donose upravo moje vlastite probleme i izazove. Testiraju moje granice upravo tamo gde su najslabije. Navlače me na tanak led. Njihove priče čine da osetim ljutnju i tugu i ljubav i gorčinu i radost i odsustvo svakog osećaja, prazninu. Traže da budemo isti a rastu kroz našu različitost. Pružaju mi priliku da se sretnem sa sobom samim. U moju kuću dovode svoje ugojene i brižno negovane demone i to iste one od kojih čitavog života pokušavam da se sakrijem. Sujetni su, pohlepni, pakosni, slabi, manipulativni, nepoverljivi, zatvoreni, prazni, laskavi, zavedeni, ostavljeni, napušteni, usamljeni, raspeti između obećavajućih idelizacija i osujećujuće stvarnosti.., sve isto kao i ja.

Kap po kap nudim im svoju pažnju, prisustvo, svesnost i dobru volju. Nudim im svoju autentičnost, stvarnog sebe. Kap po kap spravljam taj eliksir koji je na sve načine nedovoljan. Letvu po letvu kujem sa njima malo sklonište u njihovom životu. Splav u buri. Nadu u mraku. Katkad drhtimo zajedno.

Povremeno bura se smiri. Zablista novo svitanje. Kapi eliksira počnu delovati i naše duše se sretnu. Opet drhtimo zajedno, ali sada od ushićenja i prepoznatosti, pripadanja i zajedništva. Okupani suncem tada se radujemo i smejemo, jer život je katkad dragocen, jednostavan i pravi.

Psihoterapija je traganje i lutanje koje nosi sva ona iskušenja i sve one šanse kao i život sam. I nikada se ne bih posvetio ovom pozivu da nije bilo onih koji su sa mnom tragali i lutali, koji su bili spremni da sa mnom drhte, da podnesu moje demone i moje osude, da iskuse koliko je dubok moj bol i koliko je ljuta i otrovna moja gorčina.  Slagao bih kada bih rekao da me psihoterapija nije spasila. Slagao bih i kada bih rekao da mi je psihoterapija bila dovoljna i konačna. Iako nedovoljni ti ljudi su mi značili mnogo više nego što shvatam. To su moji terapeuti-supervizori. To je psihoterapija psihoterapije.

Sada imam svoje učenike i supervizante. Njihovo poverenje i očekivanje stvara u meni smešu uzbuđenja, radosti i strepnje kakvu sam dugo osećao u radu sa svojim klijentima. Iako sam decenijama učio, ne znam da li sada bolje razumem život i egzistenciju nego pre. Ko bi to uopšte izmerio i kako bi to bilo moguće s nečim nemerljivim kao što su život i egzistencija. Oni su tu da drhtimo, plačemo i smejemo se zajedno. Oni su tu da im pružam ono što sam godinama dobijao. Sada tragamo zajedno i naša mala zajednica raste. Pred mojim očima rađaju se novi psihoterapeuti. Majstori svesnosti, pažnje i prisustva koje postaju sve oštrije i oštrije a nikada potpuno dovoljne i konačne.

Ima li izazovnijeg i složenijeg zanimanja na ovom svetu do zanimanja psihoterapeuta? Nemam odgovor na ovo pitanje. Ipak ima jedno zanimanje koje je ako ne složenije i izazovnije a onda barem isto toliko izazovno. Tako potrebno a opet nedovoljno u svojoj lekovitosti. To je zanimanje supervizora. Pa to baš i nije najbolja reč osim ako ne znači zanimati se životom i smrću. Jer psihoterapija je zanimanje koje iscrpljuje i na probu stavlja čitavo naše biće Ili za ona koji vole veliku egzistencijalističku filozofiju i književnost da kažem, čitavu našu egzistenciju.

2018-06-12T12:34:14+00:00

About the Author: