Uljuljkani na ove ili one načine zaboravili smo da je priroda silna i zastrašujuća, zaboravili smo da je život nedokučiv i nezajažljiv, zaboravili smo da je sasvim prirodno drhtati pred nemim i strašnim licem egzistencijalne tragike.

Ubedili su nas da je život šaren i lepi vrt u kome se ljudi raduju i uživaju. Ubedili su nas da čovek jeste i treba da bude suvereni vladar života i prirode. Ubedili su nas da treba da budemo veliki, snažni i srećni.

Srećom, kada se izgubimo u lavirintu naših predstava  o tome šta bi život trebalo da bude i kada rascep između tih predstava i stvarnosti postane nepodnošljiv, tu su napadi panike da nas podsete na to šta je život. Čudo pred kojim je ljudski drhtati.

Čovek je međutim majstor u tome da ništa ne razume i da samog sebe zavarava.  Napad panike se obično javlja sam od sebe, bez nekog vidljivog ili jasnog razloga. Ponekad međutim on jeste okinut nekim okolnostima, npr. gužvom u saobraćaju, sedenjem u zagušljivoj čekaonici, vožnjom autobusom, gužvom u trgovini…Ove okolnosti zapravo nisu pravi uzrok paničnog napada (pogledaj o uzrocima paničnih napada), ali mogu biti njihov okidač.

Panični napad je vrlo neprijatno iskustvo. Stanje panike je stanje intenzivnog straha, čak užasa. Pacijent koji doživljava panični napad izbezumljen je usled osećaja da gubi kontrolu nad sobom i svojim ponašanjem, uplašen je za svoje zdravlje a često i za svoj život. Kada nam se panični napad desi sve bi smo učinili da izbegnemo da se ovo neprijatno iskustvo ponovi.

Sam panični napad je strah od gubitka kontrole nad sobom, ali posle paničnog napada javlja se još jedan strah, strah od samog paničnog napada. Ovaj strah da će nam se panični napad ponovo dogoditi i da ćemo još jednom proći kroz isti užas u psihijatriji se naziva anticipatorni strah (strah očekivanja).

Kako bi izbegli da nam se panični napad ponovi, učinićemo sve što je u našoj moći a to obično znači da ćemo početi da izbegavamo sve one okolnosti koje nas na panični napad podsećaju i u kojima se panični napad desio. Ako nam se napad panike desio u supermarketu počećemo da izbegavamo odlazak u super market, ako se desio u javnom prevozu, počećemo da izbegavamo vožnju javnim prevozom.

Na ovaj način panični poremećaj počinje da nam oduzima prostor za život i da se pretvara u fobiju. Fobija je panični napad sa jasno određenim okidačima paničnog napada koji se onda sistematski izbegavaju.

Ustupajući pred životom, razvijajući fobiju, ustupamo zapravo pred svojim strahovima, ustupamo pred nepodnošljivom idejom da će nas drugi, ti zdravi i normalni ljudi, videti na našoj nekontrolisanoj slabosti. Ustupajući pred životom onakvim kakav ne želimo da bude, mi u stvari ustupamo pred sobom, ne želimo da vidimo šta je ono što smo postali, šta nam je svet učinio, nemamo hrabrosti da ga pogledamo u lice.

Ana je doživela panični napad dok je šetala pore reke. Bio je neradni dan i bila je gužva. Oko nje je trčalo puno dece. Deca su se okupljala oko klovna koji se nalazio na štulama. U pozadini je svirala muzika.

Napad panike je bio vrlo jak. Ana je morala da se brzo probija kroz gužvu i dok joj je srce pomahnitalo tuklo, ona je pokušavala da se ništa ne primeti kada se konačno dokopala kafića.

Od toga dana Ana je počela da izbegava svaki otvoren prostor i da se plaši vedrih, sunčanih dana. Plašila se da ponovo oseti miris reke i verovala je da je njen napad bio reakcija na gužvu, vrućinu i vlagu u vazduhu. Počela je da izbegava mesta na kojima ima puno dece, počela je da se plaši klovnova pa joj je bilo neprijatno čak i u društvu visokih ljudi (klovn je bio na štulama).

Počela je da izbegava i sva javna mesta na kojima bi se čula muzika. Godinama joj je bilo nezamislivo da ode na more. Iako su možda vrućina i vlaga doprinele, oni sigurno, kao ni deca, muzika i klovn na štulama nisu bili uzrok njenog napada panike. Ana je ipak počela sve ove okolnosti da izbegava i osećala bi se neprijatno kada bi se pojavile.

Anticipatorni strah dakle može biti način kako se panični poremećaj pretvara u fobiju. Kako se to zapravo dešava? Da bi razumeli mehanizam pomoću koga anticipatorni strah stvara fobiju potrebno je da saznamo nešto više o našim prirodnim odbrambenim mehanizmima koji su nastali kroz evoluciju. Strah je neprijatna emocija koja je reakcija na opasnost. Strah je neprijatan da bi nas podstakao da iz opasne situacije pobegnemo.

Kada jednom doživimo ogroman strah, naš mozak će taj strah čvrsto povezati sa svim senzacijama koje su bile prisutne. Na primer ako smo slučajno zalutali u medveđu šumu, osetićemo miris medveđe balege, videćemo ugaženu travu i čućemo krckanje suvih grančica u blizini. Ako se sada pred nama pojavi medved zalediće nas neopisivi strah, srce će nam tući kao pobesnelo i mi ćemo se ili onesvestiti ili dati u bezglavi beg.

Kada se konačno smirimo naš mozak je izvukao svoje lekcije. Kada god sledeći put vidimo ugaženu travu ili osetimo miris medveđe balege ili čujemo pucketanje grančica prostreliće nas ledeni strah a srce će početi da tuče kao ludo. Naš mozak je prepoznao situaciju koja liči na onu kada smo bili smrtno ugroženi i upalio alarm, pripremajući nas preventivno na borbu ili beg.

To je način na koji nas mozak čuva. Isto se desi prilikom paničnog napada. Došlo je do greške (saznaj više o uzrocima paničnog napada) i mozak je situaciju prepoznao kao ekstremno opasnu. Kada se to jednom desi mozak će tu situaciju zapamtiti i svaku sličnu takođe može prepoznati kao ekstremno opasnu. Kako bi izbegli strah koji vodi u napad panike mi ćemo početi da izbegavamo sve slične situacije. To je način na koji nastaje fobija.