Stafi – Zagrljaj umesto ljutnje
Nikola Krstić – priče jednog psihoterapeuta
Nudio sam mu zagrljaj i maženje da bi odustao od ljutnje…
Stafi je bio mešanac staforda i neke domaće džukele. U kraju se, neznano kako, pojavio na proleće. Brzo se snašao i pridružio lokalnom čoporu slobodnih pasa sa kojima smo Kobi (moj jazavičar) i ja prijatelji godinama.
Prema Kobiju odmah je iskazao neprijateljstvo. Oštra priroda terijera bila je tu. Kada se spremao da napadne Kobija uhvatih ga, za kožu iza vrata, iznenadivši i sebe i njega svojom smelošću. Uplašio se, spustio glavu ka zemlji a uši povio unatrag. Pogledao me je svojim tužnim očima. Drugom rukom sam ga zagrlio oko prsa i počeo maziti.
– Ti si jedan dobar pas. – Govorio sam mu nežno. Lagano se otapao. Počeo je tiho, jedva čujno da cvili.
– Znam. – Rekoh tiho, više za sebe. – Život te baš i nije mazio.
Legao je na leđa, šapa povijenih ka sebi i počeo uživati u češkanju.
Svaki put kada bih ga video događalo se isto. Najpre režanje i priprema za napad. Dlaka na leđima bi mu se nakostrešila, iskezio bi zube i spremao se da jurne. Zatim bi od ljutnje odustao u zamenu za češkanja, zagrljaje i blage reči. Kasnije je potpuno odustao od ljutnje i kada bi me video, na maženje bi dolazio sam (vidi slike).
Po povratku sa mora ovog septembra saznao sam da su Stafija otrovali.
Počivaj u miru nekog boljeg sveta dobri moj Stafi.
Stafi je crno beli pas sa slika.
Piše: Nikola Krstić
