Stafi – Zagrljaj umesto ljutnje

Nikola Krstić – priče jednog psihoterapeuta

Nudio sam mu zagrljaj i mazenje da bi odustao od ljutnje…
Stafi je bio mesanac staforda i neke domace djukele. U kraju se, neznano kako pojavio na prolece. Brzo se snasao i pridruzio lokalnom coporu slobodnih pasa sa kojima smo Kobi (moj jazavicar) i ja prijatelji godinama.
Prema Kobiju odmah je iskazao neprijateljstvo. Ostra priroda terijera bila je tu. Kada se spremao da napadne Kobija uhvatih ga, za kožu iza vrata, iznenadivsi i sebe i njega svojom smeloscu. Uplasio se, spustio glavu ka zemlji a usi povio unatrag. Pogledao me je svojim tuznim ocima. Drugom rukom sam ga zagrlio oko prsa i poceo maziti.
– Ti si jedan dobar pas. – Govorio sam mu nezno. Lagano se otapao. Poceo je tiho, jedva cujno da cvili.
– Znam. – Rekoh tiho, vise za sebe. – Zivot te bas i nije mazio.
Legao je na ledja, sapa povijenih ka sebi i poceo uzivati u ceskanju.

Svaki put kada bih ga video dogadjalo se isto. Najpre rezanje i priprema za napad. Dlaka na ledjima bi mu se nakostresila, iskezio bi zube i spremao se da jurne. Zatim bi od ljutnje odustao u zamenu za ceskanja, zagrljaje i blage reci. Kasnije je potpuno odustao od ljutnje i kada bi me video, na mazenje bi dolazio sam (vidi slike).

Po povratku sa mora ovog septembra saznao sam da su Stafija otrovali.
Pocivaj u miru nekog boljeg sveta dobri moj Stafi.

Stafi je crno beli pas sa slika.

Piše: Nikola Krstić

2019-07-01T09:52:57+00:00

About the Author: