Šta su socijalna i emotivna inteligencija?

“Ne znam šta mi je, koji mi je đavo!” – često ste čuli kako neko izgovara. “Ne znam šta mu/joj je odjednom!” – čujemo možda još češće. “Nije imao ni jedan razlog da se tako ponaša! Uvredio se bez ikakve potrebe.” Da li vam ovo zvuči poznato?

“Objasnio sam joj da ne treba tako da se oseća.” – kaže jedan moj klijent.

“Ako se već oseća usamljeno i prazno, a ti joj objašnjavaš da ne treba tako da se oseća, posle toga se verovatno osećala još tužnije i još praznije.” – odgovorio sam.

“U pravu ste, čim sam počeo da je ubeđujem da ne treba tako da se oseća ona je počela da plače!”

“A ti? Šta se tada desilo u tebi? Šta si ti osetio?”

“Pa ja mislim da je to potpuno beskorisno ponašanje.” – odgovorio je odavajući znake nervoze.

“Voleo bih da znam kako si se osećao.” – bio sam uporan.

(Kasnije)

“Tek sada sam svestan da sam postao nervozan. Zapravo sad vidim da sam se uplašio. Osećao sam se kao da mene optužuje i kao da ja moram nešto da uradim da bi njoj bilo bolje! Wow, sad vas razumem. Pa ja u stvari nikada ranije nisam pokušavao da zaista razumem sebe. A u stvari ni nju! Tek sad to vidim. Da li se zato ona oseća usamljeno?”

Ja: Moguće je da je to jedan deo.

Srđan: Ja sam mislio da je dovoljno to što smo non-stop zajedno, a tek sad vidim koliko je važno da se i razumemo.

Osnova socijalne i emotivne inteligencije je sposobnost da prepoznamo svoja osećanja i svoje potrebe kao i da prepoznamo osećanja i potrebe drugih. Na bazi tog prepoznavanja, osobe koje su razvile socijalnu i emotivnu inteligenciju, u stanju su da sebi i drugima priđu tako da naprave kontakt. Kontakt je takvo prepoznavanje osećaja i potreba sebe i drugih u kome se javlja toplina, osećaj povezanosti i želja da se za drugog učini ono što je u našoj moći.

U suštini svi mi volimo i hoćemo da pomognemo. S druge strane odnosi u našim zajednicama često izgledaju sasvim hladno a mnogi od nas osećaju se veoma usamljeno.

Marko je došao na zabavu. Bio je nervozan i svadljiv. Na kraju se posvađao sa jednim prijateljem i svima je bilo neprijatno. Niko, pa ni sam Marko nije razumeo da ga je zapravo povredilo to što su njegovi drugovi jednostavno zaboravili da ga pozovu i što je za zabavu saznao sasvim slučajno. Osetio se nepripadajuće i nevažno drugima. Osetio se usamljenim. Odavno ima utisak da ga prijatelji prosto podrazumevaju. Marko je miran i povučen i zapravo svi ga vole, ali Marko nikad toga nije bio zaista svestan. Kada je posle svađe napustio zabavu, svi su se pitali šta mu je. Zapravo svima je bilo zaista žao.

Sutradan ga je pozvala zabrinuta prijateljica. Ali Marko je osećao kombinaciju uvređenosti i stida što se juče ponašao nedolično. Nije bio svestan šta zaista oseća. Spontano je pokazao ljutnju, nesvestan da njome pokušava da prikrije stid i nezadovoljstvo. Kada bi došao u dodir sa svojim pravim osećanjima Marka bi bilo još više stid i osećao bi se ranjivim. Svoju ranjivost sakrio je iza durenja i tako sam sebi stvorio iluziju o svojoj snazi.

– Da vam je zaista stalo do mene, vi biste se setili da me juče pozovete.

Protestvovao je Marko gušeći nezadovoljstvo i bes.

– Ali svima nama zaista je stalo do tebe. Izvini. Srđan i ja bili smo zauzeti organizacijom, Tanja je tek doputovala, Kristina je bila u frci oko ispita, nije znala gde joj je glava…

Pravdala se Milica objašnjavajući razloge.

– To su samo izgovori!

Prekinuo ju je Marko u kome je od Milicinog pravdanja ljutnja samo počela da raste.

Naša socijalna i emotivna inteligencija na jako su niskom nivou, uostalom kao i sposobnost da jedni druge edukujemo, podržimo ili frustriramo na zdrav način. Zapravo razumevanju drugih i sebe samih niko nas nikad ne uči. Još gore, drugima a često i pre svih našim roditeljima i nije važno šta mi osećamo i koje su naše potrebe, već šta bi trebali da osećamo i koje bi naše potrebe trebale da budu. Tako nas od malih nogu “uče” da nije u redu da osećamo ljutnju, tugu, zavist, već da treba da budemo zahvalani, srećni i nesebični.

Mi smo bića i osećanja i potreba. Kada neko ima moć da prepozna naše potrebe i naša osećanja, kada zna kako da nam priđe i kako prema nama da se postavi, mi se osećamo viđeno, prepoznato i uvaženo, i zauzvrat smo spremni da pružimo najhumaniji deo sebe.

Dobra strana cele priče je što se socijalna i emotivna ineligencija uče i razvijaju. Naravno, kao i u svemu drugom, neko je više a neko manje talentovan, pa ipak učenje i vežba daju dobre rezultate. Osim toga razvoj emotivne i socijalne inteligencije, pa i sam trening (coaching) ovih veština donosi mnogo zadovoljstva i lepote.

Možemo ih razvijati kroz psihoterapiju, jer je sama osnova psihoterapije, barem onakve kako joj mi pristupamo, upravo dobra emotivna i socijalna inteligencija. Za moje klijente upravo je lekovito da ih vidim i razumem.

S druge strane socijalna i emotivna inteligencija mogu se razvijati spontano uz ljude koji ovu veštinu imaju, bilo prirodno bilo da su je razvili kroz učenje. Svako od nas seća se nekog toplog i drugačijeg rođaka koga je posebno voleo jer je sa njim imao neki poseban odnos, osećao se voljenim na drugačiji način. Taj rođak postizao je bez prisile i dreke ono što roditeljima nije polazilo za rukom. Kada bismo bili sa njim i mi sami postali bismo neko drugo, bolje i plemenitije dete. Socijalna i emotivna inteligencija prosto su zarazne.

Najzad socijalna i emotivna inteligencija mogu se razvijati kroz coaching i kroz seminare gde postoje zgodne vežbe.

Nažalost seminari koučinga ili individualni coaching često su isuviše malo orjentisani na emotivnu i socijalnu inteligenciju. Prateći našu paranoičnost oni nam nude tehnike pomoću kojih ćemo preko neverbalnog (telesnog) ponašanja otkriti da li nas neko laže, načine na koje treba drugima da predstavimo stvari da bismo ga ubedili da smo u pravu i naveli da radi ono što mi želimo, tehnike pomoću kojih ćemo drugima učiniti nešto što zapravo graniči sa manipulacijom i obmanom.

Ovakva znanja, nadasve korisna trgovcima, političarima, biznismenima, šefovima, svode se zapravo na veštine vladanja ljudima i verovatno nas još više udaljavaju jedne od drugih, a svakako nas ne približavaju drugima, pa čak ni sebi. Čak i kada su efikasne i kada nam pomažu da zgrnemo novac, ove tehnike, kao uostalom ni novac sam, neće naš život učiniti smislenijim niti ispunjenijim.

Razvoj socijalne i emotivne inteligencije kao razvoj sposobnosti za autentičnost i kontakt upravo bi trebali biti kontrateža onim vrstama life coachinga koji idu za idealima malograđanskog, potrošačkog društva zasnovanog na lažnom moralu i manipulaciji.

Uskoro:

Praktični saveti za trening socijalne i emotivne inteligencije.

Gledaj, slušaj, posmatraj, menjaj razmišljanje, sačekaj, daj sebi vremena, stavi se na mesto druge osobe, prepoznaj i artikuliši svoja osećanja. Smanjite imperative. Vežbajte da poštujete različitost. Gledajte svoja posla.

2018-06-06T17:38:37+00:00

About the Author: